O knjigama

Milan Đurašinović

SVITANJE U MIDGARDU

(Snežana Čkojić: Svitanje u Midgardu, „Liber“, Beograd, 2009)

Već na star­tu, zbir­kom pe­sa­ma „Du­ša ho­di kroz ve­tar“ (2007), Sne­ža­na Čko­jić na­ja­vi­la se kao ta­le­nat s ko­jim tre­ba ra­ču­na­ti. Od­mah je obe­le­ži­la te­ma­ti­ku i po­sta­vi­la mre­žu ne­pri­ko­sno­ve­nih svo­jih mi­to­va. Bi­lo je oči­gled­no da se po­ja­vi­la de­bi­tantk­ti­nja ko­ja mo­ra po­sta­ti ime u na­šoj po­e­zi­ji.

Pred­vi­đa­nja su se ob­i­sti­ni­la. Do­šla je no­va zbir­ka pe­sa­ma Sne­ža­ne Čko­jić „Svi­ta­nje u Mid­gar­du“ 2009. go­di­ne. Pe­sni­ki­nja u njoj de­mon­stri­ra onu pra­vu zre­lost u smi­slu da slo­bod­nom kre­a­ci­jom po­ve­že di­ja­me­tral­no su­prot­ne mo­ti­ve ko­ji pe­sni­ki­nju do­vo­de do po­et­skog iz­ra­za. Ona ov­de de­mon­stri­ra svo­ju vo­ka­ci­ju i autor­ski iden­ti­tet.

Knji­ga „Svi­ta­nje u Mid­gar­du“ se otva­ra pe­smom „Ustaj!“ To je krat­ka pe­sma od pet sti­ho­va ko­ja ima in­di­ka­tiv­nu vred­nost. Pe­sma u bi­ti sa­dr­ži di­men­zi­ju zna­če­nja i me­ta­fi­zič­ku di­men­zi­ju. Gla­si: „Sva­nu­lo je oko da­na, ustaj da ka­žeš: “Evo me sve­te“, Ustaj jer ako za­lu­taš u no­ći, Ni­ko te ne­će ču­ti, kad jed­nom, Du­bo­ko za svag­da leg­neš!“ U fi­gu­ri „oko da­na“ su­ge­ri­še se sve­tlost pr­vog da­na po­sta­nja. Po­ten­ci­ra­no je na­če­lo, za­tim rit­mič­ko-me­lo­dij­ska li­ni­ja pe­va­nja, osa­mo­sta­lje­na i ko­rekt­no iz­ve­de­na. On­da do­la­zi opo­me­na i strep­nja od no­ći i ne­stan­ka. Me­ta­fi­zič­ka po­zi­ci­ja sve­tlo­sti u sve­tu pre­ma ko­nač­noj sud­bi­ni, u ko­joj, ka­ko se ka­že, „Ni­ko te ne­će ču­ti, kad za­u­vek jed­nom, Du­bo­ko za svag­da leg­neš“.

Sle­de­ća pe­sma „Uver­ti­ra“ go­vo­ri o pe­sni­ki­nja ko­ja sum­nja da pe­va u eter. Pre je to, ka­že se, rat vi­o­li­na, ur­li­ci, dok ju­na­ki­nja lir­ski go­vo­ri o ra­đa­nju isti­ne „o sva­kom ma­slač­ku što sa­nja zre­nje i spre­ma se za put u vi­si­ne...“ za­tim sle­di de­fi­ni­ci­ja me­ta­fi­zič­kog pro­sto­ra re­če­na sti­hom „pro­stor je ilu­zi­ja da­le­ko­vi­dih“. Za­tim epi­lo­ški di­stih, ko­ji gla­si „mo­ja du­ša je uz zbu­nje­ne ma­slač­ke ho­di­la kroz (v)etar...“ Kraj le­pe pe­sme ju uvo­di u avan­tu­ru bez iz­gle­da za po­vra­tak. Ta­ko da zbu­nju­je ma­slač­ke. „Uver­ti­ru“ je mno­go lak­še i ube­dlji­vi­je  na­pi­sa­ti ne­go pro­či­ta­ti ka­ko tre­ba.

Za­tim još jed­na pro­gram­ska pe­sma „Po­et­ska ti­ši­na“. Go­vo­ri o naj­sta­ri­joj pe­smi ko­joj se ne mo­že raz­u­me­ti je­zik. Pe­sma pr­vot­ne re­či, odva­ja­nja od te­la, naj­vi­šeg za­ko­na pe­sni­ka o kre­a­tiv­noj slo­bo­di. „Udah­nu­ta... u po­et­skoj ti­ši­ni sna“, ka­že se na kra­ju pe­sme. Pe­sni­ki­nja je opet za­u­ze­ta jed­nim na­če­lom. Ba­vi se reč­ju, naj­sta­ri­jom te­mom u ovoj ljud­skoj vr­sti. Onim što je več­no, pa i tran­scen­di­ra pre­ma ti­ši­ni kao opo­zit pe­sme i po­je­di­nač­ne re­či. Hod lir­ske ju­na­ki­nje kroz ve­tar i va­zduh skre­će pa­žnju na pe­sni­ki­nji­ne sno­ve u dru­gim sve­to­vi­ma. Njen hod kroz ve­tar sve je ma­nje od ovog sve­ta. Za­to je fan­ta­zma­go­ri čak, do­ne­kle ne­po­ja­man i fa­sci­nan­tan, sko­ro kao ži­vot u ne­kom no­vom sve­tu.

U pe­sni­ki­nji­nim sti­ho­vi­ma hva­ta se ne­po­sto­ja­na sli­ka nje­ne nad­sta­vr­no­sti. U nje­noj nad­stva­r­no­sti eg­zi­sti­ra bo­žan­stve­na lir­ska ju­na­ki­nja. U lir­skoj avan­tu­ri­ski­nji pre­po­zna­je se ču­de­stve­na strast pre­ma ta­ko­đe bi­zar­nim ob­li­ci­ma ži­vo­ta. Sta­nje kre­i­ra­ne stvar­no­sti ne­ma svoj fi­zič­ki svet. Ono, re­klo bi se, tra­je ko­li­ko mag­no­ve­nje ko­je tre­ba uhva­ti­ti dok se ho­da kroz ve­tar i etar. Pe­sni­ki­nja zah­te­va sa­mo jed­nu stvar od svo­jih mo­gu­ćih či­ta­la­ca. Da uhva­te tre­nu­tak lu­cid­no­sti i fa­sci­na­ci­ju u me­đu­vre­me­nu.

Ume­sto sa­svim mo­gla bi la­ko da se pa­ra­fra­zi­ra op­ser­va­ci­ja lič­no­sti Bra­ni­sla­va Pe­tro­ni­je­vi­ća ko­ju do­no­si Ra­do­van Be­li Mar­ko­vić u no­voj pro­zi. Na­i­me, na­ša pe­sni­ki­nja je tran­sce­den­tal­nih sve­to­va iz­van­red­na po­sla­ni­ca, u tmur­noj ov­da­šnjo­sti bez agre­ma­na, Sne­ža­na Čko­jić u ovoj knji­zi po­e­zi­je otva­ra i za­tva­ra za­gra­du tre­nut­ka. Iz­la­že pe­sni­ki­nji­nu sli­ku ne­ke dru­ge stvar­no­sti i fik­si­ra je oštrim re­flek­si­ja­ma. Nje­no pe­snič­ko mi­šlje­nje do­ži­vlja­va se upra­vo po­put bu­me­ran­ga. Po­sto­ji i uti­če na či­ta­o­ca na na­čin po­vrat­nog de­lo­va­nja. Dej­stva ko­je is­pu­nja­va po­gled na svet.

„Pre­du­go sto­jim kao čvor, Na pro­ble­ma­tič­nom go­ble­nu okru­že­nja, Kao smet­nja i strah u mi­sli­ma po­bo­žnih. Ne­po­želj­ni ru­ši­telj ru­žnih fa­sa­da?“ či­ta­mo na po­čet­ku pe­sme „Pre­du­go“, što po­zi­ci­o­ni­ra pe­sni­ki­nju u od­no­su sva­ko­dnev­ni svet i ži­vot u nje­mu. Pre to­ga pe­sni­ki­nja Sne­ža­na Čko­jić spo­mi­nje pe­smu step­skih vu­ko­va, ži­vot u Tao maj­ci, pr­vog zu­ba­tog vrab­ca, ti­be­tan­sku pro­mr­zli­nu i to­plo­tu, Ke­ma­de­ro u Se­vi­lji gde je in­kvi­zi­ci­ja spa­lji­va­la je­re­ti­ke, mi­to­ve i mo­ti­ve nor­dij­ske mi­to­lo­gi­je, i, po­tom ka­že: „Me­ne su za­o­bi­la­zi­li lju­di, a te­be go­di­ne, Pe­sni­če, ko je ostao lep­ši?“, na­i­me, do „Pe­sme le­da i va­tre“ u svi­ta­nji­ma u Mid­gar­du, gde go­vo­ri: „Ju­tro je obo­ji­lo u be­lo ce­lu dvo­ra­nu, te­la po­pri­mi­la bo­ju tru­le­ži; iz­je­de­ne, spa­va­ju oko za­kla­nog te­le­ta bez tr­bu­ha i oči­ju“. S na­po­me­nom da je Mid­gard u nor­dij­skoj mi­to­lo­gi­ji u stva­ri svet lju­di. Bi­la bi uvre­da za in­te­li­gen­ci­ju či­ta­la­ca kad bi čo­vek hteo da is­ti­če po­na­o­sob sva­ku od na­ve­de­nih pe­sni­ki­nji­nih sli­ka i mi­sli ko­ji­ma je is­pro­vo­ci­ra­la ose­ća­nja istih či­ta­la­ca. Sve su te sli­ke ta­ko ja­sne, a mi­sli raz­go­vet­ne, i jed­ne i dru­ge du­bo­ko pro­o­se­ća­ne i ko­nač­no sta­vlje­ne na pa­pir.

Glav­no je pi­ta­nje u če­mu je po­e­zi­ja Sne­ža­ne Čko­jić ori­gi­nal­na. Ne­dvo­smi­sle­no za­to što je iskre­na. Ne u zna­če­nju da je do kra­ja in­ti­mi­zi­ra­na i is­po­ved­na. Iskre­na je po­što se is­pi­su­je sa raz­lo­gom. Ona ima u se­bi ele­men­te za­da­tog ži­vo­ta i ele­men­te no­vo­ga ži­vo­ta. Ona je Vi­ta nu­o­va za na­šu pe­sni­ki­nju. Za nju je naj­čud­no­va­ti­ja od sve­ga na sve­tu. Ne mo­že da se is­ka­že dok joj se ne pod­re­di sve što se ima. Pe­sni­ki­nja sve­do­či da po­e­zi­ju sti­če tek po­što je iz­gu­bi­la skep­su. Ona po­ka­zi­je sna­gu da pre­va­zi­đe kon­flik­te sa so­bom i na po­et­ski na­čin ši­ri svoj fi­lo­zof­ski ho­ri­zont. Ujed­no in­ten­zi­vi­ra do iz­ve­sne me­re lič­na ose­ća­nja i pla­stič­no ih iz­ra­ža­va kroz pe­smu.

Nje­ni sti­ho­vi ni­su za­grc­nu­ti, ali ni­su ni raspri­ča­ni do kre­a­tiv­ne neo­d­go­vor­no­sti. Na mar­tin­ski na­čin sreć­no do­la­ze do do­bro na­đe­ne re­či i iz­ra­ža­va­ju eg­zi­sten­ci­jal­nu po­zi­ci­ju lir­ske ju­na­ki­nje u svo­je­vr­snom in­ter­reg­nu­mu. Nje­na po­e­zi­ja je in­ten­ziv­na i po­sve­će­nič­ka, dra­ma­tič­na, epi­fa­nij­ski uz­ne­se­na i ot­kri­va­lač­ki sna­žna. U sva­kom slu­ča­ju ra­di se o ta­len­to­va­noj pe­sni­ki­nji i pe­sni­ki­nji od ret­ke in­spi­ra­ci­je ko­ja ima le­pu pe­snič­ku sud­bi­nu ko­jom će, na­daj­mo se, do­bro upra­vlja­ti.
 

nazad