Iz rukopisa

Tamara Lujak

LJUTAC

„Imaš li poslednjih želja?”, grmeo je demon. Vrla je u tankoj spavaćici sta­ja­la pred demonom i tresla se kao usred zime. Treptala je i klatila se na no­ga­ma kao da su je svi vetrovi ovog sveta šibali, i pokušavala da shvati šta se up­ra­vo dogodilo.
„Pa, imaš li?”, demonov glas je tutnjio. Vatra mu je izbijala iz nosnica i oči­ju, lizala široka pleća i spuštala se do stopala. Vrla je žmurila i pokušavala da razveje ružne snove.
„Ko ste vi?”, promuca.
Demon je pogleda plamenim očima i prosikta:
„Ljutac, demon smrti. Zar te roditelji ničemu nisu naučili?” I ne sačekavši da mu odgovori, nastavi: „Jeste da ćeš imati celu večnost na raspolaganju, ali ne možeš je trošiti na ovakve gluposti. Odlučuj brzo!”

Devojčica je pocupkivala i gužvala spavaćicu nervoznim prstima, gušeći od­go­vor u sebi. Roditelji su je učili da ne sme da razgovara sa strancima a ovaj demon je svakako bio stranac. Kako je mogla da mu se poveri? Kako je mogla da izrekne najskriveniju tajnu svog srca? Pa opet, ako je ovo jedina prilika koju će za života imati…

„Imam samo jednu želju”, promuca nesigurno i udahnu duboko. Demon se odobrovolji i utiša bes:
„No dobro, da čujem.”

Dugo je Vrla gutala vazduh i premeštala se s noge na nogu, dugo je treptala i odvraćala pogled sa tih užarenih očiju, da bi najzad prelomila u sebi i izgovorila:
„Želela bih da me poljubite.”
„Molim?”, Ljutac je bio zatečen. Buknu od besa i htede da je zgromi zbog drskosti, ali se zaustavi i utiša gnev. Pogleda malo bolje to sitno, goluždravo devojče i svide mu se ono što je video. Drhtala je poput pruta, pa opet je smelo izrekla želju svog srca. To mu se dopalo. Gnušao se onih koji su cvileli i klečali pred njim moleći za poslednje trenutke života.
„Hoćeš da kažeš da još uvek nisi ubrana?”, prozbori lagano. Devojka tiho odmahnu glavom i pocrvene.
„I želiš da te ja poljubim?”, nastavi Ljutac obazrivo, ne verujući ni sam rečima koje su silazile sa njegovih plamtećih usana. Devojka klimnu potvrdno glavom. „Ali…”, zamuca demon i stade. Hteo je da kaže da bi mogao da je sprži, da bi njegov stisak bio prejak za njena majušna pleća i na još trista stvari je hteo da je upozori, ali oćuta. Bila je tako medena, tako slatka dok je stajala pred njim sva ustreptala od iščekivanja, da se Ljutac zagrcnu.

Osmeh se, po prvi put u njegovom životu, razli plamenim usnama, a žar u očima dobi takav sjaj, da se devojče uplaši. Demon to primeti i pročisti grlo, potom utuli vatru na krupnom telu, zgasnu žar u očima i poprimi izgled sasvim običnog gorostasa.

Priđe obazrivo Vrli kao da se bojao da će joj samom svojom blizinom nauditi i dodirnu njen promrzli dlan. Tek je tad primetio da je bosonoga. Vrla se trg­nu od neočekivanog dodira, ali ne uzmače. Ljutac se nespretno osmehnu i pri­đe bliže. Proguta knedlu i udahnu duboko, te skloni pramen kose sa de­voj­či­nog lica.

Ona trepnu dvaput i prestade da diše. Demonu se zamagli pred očima i du­gim prstima crvenim poput krvi dodirnu mladu belu put. Vrla uzdrhta od tog dodira i nagnu se ka krupnom, snažnom telu. Ljutac sklopi oči i utisnu po­lju­bac u pomodrele usne. Devojče se podiže na prste i zagrli tanušnim rukama krupno telo zategnuto poput strune. Nežne ručice dosezale su tek do de­mo­no­vih mišica ali ovome to nije smetalo.

U njemu buknu vatra kakvu do tad nije poznavao. Zagrli tanka ramena, stisnu devojče jače i podiže je u zagrljaj. Suze su se slivale niz Vrlino lice, dok se demonu otkide jedna suza i ispari od toplote kojom je isijavao. Dugo su tako stajali zagrljeni. Dugo su tako bili pripijeni jedno uz drugo dok se Ljutac ne osvesti i spusti devojčicu na zemlju.

Vrlino lice je sijalo od radosti. Savijala je prste na nogama i smešila se oza­re­na. Demon kašljucnu značajno i rasplamsa se kao nikad u životu. Prijala mu je ova promena. Kao da je nova vatra lizala njegovo telo, kao da je novi žar buktao u njegovom srcu. Ljutac se osmehnu zadovoljno, pogleda u Vrlu, a potom u sok njenog života.

Istog se trena žar u njegovom srcu zaledi. Vatra kao da prestade da liže nje­go­va leđa i demon zadrhta pri pomisli na ono šta sledi. Baci još jedan pogled na bočicu u kojoj se krila voda Vrlinog života i gotovo da briznu u plač kad vide koliko je malo dragocene tečnosti ostalo.

Devojka mu dodirnu ruku i osmehnu se.

„Gotovo je, zar ne?” Ljutac jedva da je smogao snage da udahne vazduh. Ni­je mogao da nađe glasa, nije imao snage da odgovori. Još se jedna suza ot­ki­nu i ispari. To demonu dade ideju i on je odmah sprovede u delo. Kad je sve bilo gotovo, Ljutac stade pobedonosno pred Vrlu.

„Čini mi se da sam izgubio tvoj predmet”, prozbori tiho, zaverenički i spali re­še­nje o odnošenju njene duše. Potom na majušni dlan spusti staklenu bočicu do vrha napunjenu životnom tečnošću.
„Nećeš me zaboraviti?”, prošaputa i otre još jednu suzu.
„Nikada”, obeća devojčica, poljubi ga smelo i nestade u vidu dima. Ljutac se ispravi koliko je dug, udahnu vazduh punim plućima i buknu punim plamom. Goreo je tako i osvetljavao put Vrlinoj duši, a kad se uverio da je bezbrižno stigla kući, utiša se i prihvati se sledećeg predmeta.
 

nazad