O knjigama

Ненад Грујичић

ТЕМАТ „КЊИЖЕВНОГ ПРЕГЛЕДА“ АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Бранково коло штампало је 2012. године „Антологију српске поезије“ Ненада Грујичића, која је већ 2013. доживела друго издање. „Књижевни прелед“ посвећује овој књизи темат који обухвата дванаест критичких текстова о антологији и реч аутора.

ЗДРАВ И ОСВЕШТЕН ДУХ

  Свака антологија, смислено и вредносно, дводимензионална је појава. Најпре, доноси нам увид у благо песничке традиције у одређеном временском пресеку, у ком специфично наглашава стиховна остварења што нуде свевремено, увек актуелно и безмерно искуство света, које камено одолева новим и увек другачијим контекстима. Са друге стране, песничка антологија је и оригинално дело које израста из стваралачких импулса њеног градитеља, онога ко се одважи да зрело и одговорно понуди књижевности чаробно огледало које ће дати њен најлепши одраз, онога ко успе изаћи из стега ауре личних укуса и интереса, што је, засигурно, један од најтежих задатака. Стварање створеним зарад новоствореног и зарад оног што ће се тек створити; одговор традицији која нас је изнедрила зарад традиције коју стварамо, залог будућности коју тек зачињемо – догађаји су који леже у основи сваке антологије, те тако и Антологије српске поезије Ненада Грујичића.
  Ова Антологија већ при површном прелиставању може потврдити своју иновативност на плану структурне организације, као и начина њеног оформљавања. Састоји се из три јасно одвојене целине. Прва је насловљена као Предговор у ком стичемо увид у ширину и озбиљност приступа не само изградњи Антологије, већ и поимања поезије као духовног феномена. Ни један аспект постојања поезије овде није занемарен, што нам говоре и наслови текстова које исписује Грујичићева рука: „О песничкој речи“, „О бесмртности поезије“, „О поезији и души“, „О таленту и греху“, „О поезији, времену и смрти“, „О читаности поезије“, „О слободном стиху“, „О слободном и везаном стиху, и о још понечем“, „О антологијама“, „О Бранку и песницима романтизма“, „О песницима двадесетог века“. Природа наведених текстова је есејистичка, у оквиру које се Грујичићева реч креће у таласима разноврсних амплитуда – од строго научних ставова, књижевнотеоријски и књижевноисторијски обојених, до сасвим друге крајности – песнички одређених замаха којима се страсно и нескривено заљубљенички творе оде песничкој речи што и самом аутору на посебан начин одређује хабитус.
  Други део целине Антологије доноси нам конкретна песничка остварења две стотине деведесет српских песника и песникиња, не одступајући ни овога пута од начела иновативности. Наиме, уз уобичајене податке о песнику (година рођења и смрти, уколико је преминуо), у горњем десном углу отиснути су црно-белом техником јединствени портрети аутора песама. Јединствени су многи од њих у том смислу што су се читаоци тек у овој Антологији сусрели с њима по први пут, јер су, нарочито они из последњих деценија, преузети из оригиналног албума Бранковог кола.
  Трећи део целине Антологије чини поговор насловљен као Напомене, у ком Ненад Грујичић још једном наступа у свом препознатљивом стилу, доносећи на десетак страница, сажето, објашњење састава Антологије, периода који обухвата, али даје и одговоре на нека веома важна питања која би читаоци могли поставити. Занимљиво је то што Грујичић тек на крају Антологије доноси тако важне податке на какве обично наилазимо у предговорима до сада познатих нам антологијских дела. У тој чињеници открива нам се Грујичићева основна намера, иницијални мотив стварања Антологије, које би најисправније било перципирати као стављање поезије у фокус и подређивања јој свега што је споредно у широком пољу у ком дејствује, утиче и прима утицаје. Грујичић се тако ограђује од наметања искључиво личних преокупација и тиме сужавања видика читалаца, тј. усмеравања њихове пажње ка непоетским сферама. И када даје напомене о конкретним местима унутар Антологије, он пре, и изнад, свега поставља поезију феноменолошки, у најчистијем и најсуштаственијем облику.
  Иако и сâм остварен песник са богатом би(бли)ографијом, и заступљен у многим антологијама, Грујичић себе није уврстио међу корице ове Антологије. И тај податак говори у прилог да потписивач Антологије није имао намеру да њоме наметне свом имену ореол некакве дневне славе и величине, већ да одговори на суштинске потребе једног времена у ком се поезији намећу све већи захтеви, у ком се око ње преду безбројне мреже идеолошке, дневнополитичке или неуметничке природе, те да самом поезијом, истинском и великом, стане у њену одбрану и проговори у име њених захтева и потреба, да подсети на одговорност на коју нас обавезује.
  Грујичићева Антологија обухвата временски период од једног и пô века, тачније, од 1847. године, пресудне за српску језичку традицију, која сваковрсно условљава и књижевну, па до 2000. године. Зашто је управо 1847. година узета као једна граница Грујичићевог кретања, свима нам је добро познато. Одјекнула је тада победа Вукове језичке реформе и на најлепши могући начин овековечено коначно конституисање српског књижевног језика штампањем Песама Бранка Радичевића, Горског вијенца Његошевог, Вуковог превода Новог завета и Даничићевог Рата за српски језик и правопис. Управо ту започиње чиста српска књижевност, изнедрена из блага матерњег језика, коначно ослобођеног опасности да се изгуби, свене међу страним граматичким правилима и лексиком других народа, која се наметала сразмерно сили геополитичких сфера..
  Дотакнувши се управо питања славне 1847. године, дужни смо скренути пажњу на који начин је приређивач Антологије направио избор између стихова Бранка и Његоша, како би отворио странице свога подухвата. Није ту реч о нечему што има било какву националну или политичку позадину, већ је реч о избору који је Грујичић темељно и вишеструко оправдао аргументима којима се служио и у грађењу овог значајног дела, а они су у уској кореспонденцији управо са догађањима у српском језику, која су наведена. Најједноставније речено – у поезији Његоша сусрећемо се са позајмљеницама из старословенског језика, других језика или језичких варијанти, које користи на оним местима где му је постојећа лексика српског народног језика недовољна да прецизно изрази своју духовну мисао, док код Бранка тога нема, већ он песнички смело и распевано вешто црпи богатство тог народног језика или, пак, сам твори кованице, своју лексику, која се попут делића мозаика савршено уклапа у слику матерњег језичког звука и смисла. Бранкова поезија је дубље и јаче утицала на потоње српске песнике.
  Одабир 2000. године као горње временске границе, проистекао је, по речима Грујичића, из потребе заузимања временске дистанце спрам одређених актуелних (савремених) песничких остварења, како би она имала времена да се наталоже у свести српске књижевне традиције и покажу се потом као мање или више достојна поклањању пажње у једном оваквом догађају какав је појава Антологије.српске књижевности (1847-2000).
  У датом временском одсечку од века и пô, који обухвата разноврсне стилске и књижевне оријентације и у ком српска књижевност започиње свој снажан замах ка достигнућу ранга европске поезије, у периоду када српска књижевност буја у сваковрсним стиховима, формама и садржајима, ваљало је бити веома минуциозан у изградњи мерила за одабир песника који би ушли у Антологију. И на том плану Грујичић се показао као неко ко поезију дише, ко поезију живи, ко је твори да би и сам био успостављен, ко је познаје и поштује као засебан облик постојања у језику. Јер, како дефиниција антологије говори, управо су мерила пресудан елемент да би се дело остварило као антологијско: „брање цвећа, цветњак“; „збирка одабраних, нарочито лирских песама“; „уопште: збирка сваког штива одабраног по нарочитим мерилима и сврхама“; „збирка најлепшега“.
  Дакле, важно је истаћи да је Ненад Грујичић одговорио на захтеве које ова одредница намеће при формулисању оних параметара које је употребљавао у процесу одабира песама којима је изградио своје дело. Њих ишчитавамо готово из целокупног Предговора, јер на свакој од његових седамдесетак страна проналазимо кључне исказе који су у темељима средишњег сегмента Антологије, а у чије име проговарају стихови које уживамо. Оно за чим је трагао Грујичић у времену од века и пô, формулисао је можда најсажетије и најпрецизније у есеју „О бесмртности поезије“, где на једном месту каже: „Да би се песник остварио у тоталитету свога језика, мора да препозна матерњу жилицу речи која храни семантичке слојеве песме. Мора да познаје и освоји три нивоа музике у песми: 1. урођену мелодију језика; 2. епифанијски звук индивидуалности; 3. звонколики обол песничке форме“. Видимо да у мерилима Ненада Грујичића уско кореспондирају три кључна термина о којима се у Предговору испредају плетива већ описаног есејистичког темперамента, а то су: мелодија матерњег језика кроз коју проговара песник, при чему, користећи се благом које нам свима припада, достиже нешто јединствено и непоновљиво; затим, „певање“ или истицање као истине сентенце Езре Паунда да „песник с почетка пише, а доцније – пева“, што значи да је стих „певан уколико настаје у корелацији искуства и надахнућа, дакле, у занату окупаном синтагмом lucida intervalla“; на послетку, поимање одистинског песника као неког ко се остварио у матерњем језику у формама „изниклим у другом језику“.
  Питањима матерњег језика у поезији, као и песникâ с даром који се остварују у „певању“, Ненад Грујичић посвећује велики простор у свим есејима где доминирају његови заноси и пркоси. То су промишљања која су по свом квалитету достојна пажње, из којих се може учити, у којима се може пронаћи онај тешко ухватљив, а многима осетан смисао саме поезије. Као што форма условљава стих, али и стих форму, тако је и песник условљен матерњим језиком, а и матерњи језик његовим даром, како би остао очуван или постао богатији и шароликији.
  Зато не зачуђује што се предговор отвара есејем „О песничкој речи“, коју је овом антологијом Грујичић и хтео да прослави.
  Одређује је као „светлост живог духа“, чију онтолошку димензију одређује „симбиоза артистичке и семантичке плодности“. Како би се изродила песничка реч, неопходан је таленат песника, који је „горња мера употребе речи, највиши спрат артизма у баратању матерњим језиком“.
  У есеју „О поезији и души“, нарочит начин откривања речи које граде поезију, Грујичић назива „видовитим еросом“, објашњавајући га као „реч која бане у сну, на плажи, покрај пута (...) Око такве речи роје се друге које у ковитлацу епифаније састављају круг песме (...) У центрифугалној сили језика, песник пипа ватру, даје и одузима звуке, слути и види пољубац форме и садржаја“.
  Они који имају посебну врсту дара да отискују на јединствен начин своја искуства у матерњем језику, „прави песници“ за којима је Грујичић трага по савременом видокругу и по пределима већ далеке прошлости, јесу „личности par excellance, мајстори видовитог ероса, оне прекогнитивне силе која надвремено твори слику тренутка“. То су „хиперсензитивна бића“, „Орфеји са Јанусовим лицем што истовремено виде и напред и назад, али – и горе и доле, у свим правцима“. Такве изузетне песничке појаве, које изничу из плодоносног тла матерњег језика, да би се потпуно оствариле, морају освојити и стране песничке форме, тачније, матерњом мелодијом одјекнути у оним формама које нису својствене метричком и обличком обрасцу карактеристичном за српску поезију. Такође, свој израз морају пронаћи и у слободном и у везаном стиху, које Грујичић обележава као „обале исте реке коју називамо поезијом“. Јер, „код истинских песника, поезија се оваплоћује и у једном и у другом“.
  Сагледали смо, дакле, критеријуме приређивача Антологије по којима је вршио одабир песника, а који задиру дубоко, до суштина креативних бића. У синтези њиховог дара и материје матерњег језика у којем га реализују, рађа се поезија коју Грујичић доживљава као „видовити ерос језика“, „најдушевнији импулс бића у језику ка дубинским спознајама“, „духовну вертикалу људске егзистенције“. Сходно томе, она је неуништива и вечна, без обзира на честе запитаности о смислу њеног постојања, њене сврхе у савременом друштву, без обзира на непрекидно проглашавање кризе књиге као медијума и сваког облика књижевности, како сматра Грујичић. У есеју „О поезији, времену и смрти“, он каже да „поезија може да постоји и изван књиге. Може да буде и певана и ћутана, и казивана и неказивана. Може и даље да функционише 'с колена на колено', ма и преко Интернета“. „Она се кад-тад нађе у телу текста, у језику као материјалу или у каквом другом медију.“
  На раширену причу да у данашњој књижевности превагу односи проза, аутор поменутог есеја користи реч Лазе Костића (остарина), како би истакао величину поменуте заблуде у којој види „тртљање остарине духа“. „Поезија не трпи просечност попут прозе, у доживљају поезије не може се камуфлирати осредњост – одмах се покаже. Јер, не заборавимо, осим што је поезија књижевност, она је и много више. Мало је поезији да остане у фиокама канонизоване књижевности. Сувопарни теоретичари ће одбацити овакав поглед и неће признати, на пример, виђење песника Бранислава Петровића да је поезија сâм Бог“.
  Грујичић храбро раскринкава све оно што је супротно одистинској поезији, пискарање по наруџбини, подстакнуто материјалним аспектом или дневнополитичким мотивом. Сматра да „лажни песници своје лице показују у зјапу дневнополитичког конвертитства, наглим одустајањем од поезије у корист помодне друштвене клацкалице“, те нам на том месту открива још једну значајну одлику ове Антологије – да сведочи о поезији само у апсолутном смислу речи. Побуњенички наступа и против одређених учесталих термина у књижевности, као што је термин „савремена поезија“, која уствари и не постоји.
  Грујичић жели да истакне извесне појаве у разумевању и оцењивању поезије које скрећу пажњу са њених одистинских вредности. О томе говори у есејима „О читаности поезије“, „О слободном стиху“, „О слободном и везаном стиху, и о још понечем“. Дакле, Грујичић тврди да поезија одбија епитет „савремена“, јер она која тежи „савремености“ нужно се мора приклонити већ постојећим поетичким решењима, захтевима помодних критичара, тачније, окренути главу од онога надјезика кроз који талент жели проговорити, својим тоном, ритмом, осликати песничком речју своја маштања и таленат, говор срца. Речима аутора, то гласи овако: „Поезија одбија епитет 'савремена', јер он је штап за придржавање тобожње мериторности у шалтерској наплати учености. На том штапу, рекосмо ли, живе читави институти и катедре, плејаде испијача ('локатора') песничких судбина и дарова. Ту се поезија, најдиректније, најмање вољом песника, у грешном чину, навелико распродаје, а њени тумачи – препродавци проституишу“.
  Корене таквог насиља над поезијом, светињом над светињама, аутор есеја „О слободном стиху“ види у неопрезном проглашавању слободног стиха за апсолут песничког изражавања, што је за собом повукло низ даљих грехова, као што je, на пример, писање неримованог сонета, који је, како каже Грујичић, немогућ у таквом облику, и то доказује; затим, настајање поезије „без основних постулата песничке специфичности као што су: акценат, интонација, квантитет, темпо, пауза и граница речи“. Такав „песнички“ језик се често претвара у хиперпродукцију говора без јединства смисла и музикалности. То није права поезија, наглашава Грујичић: „Поезија не може да постоји без унутарњег вира музике коју носи матерњи језик по себи. Прирођена језичка мелодија је уграђена у значења речи и недељива од њих.“ Мелодијска експресивност језика може се остварити само у поезији и то је њено основно дистинктивно обележје међу другим књижевним родовима вековима. Из тог разлога метрички стих је „онтолошки принцип песничког говора“.
  Није реч о томе да се аутор есеја противи употреби слободног стиха, већ је реч о одбрани везаног стиха, који трпи насиље и бива карактерисан као анахрон, превазиђен, застарео, као одлика поезије која припада неком давном добу. Не заборавимо да су за Грујичића прави песници они који се окушају и подједнако успешно стварају и у слободном и у везаном стиху. То су супротни полови који се морају спојити у једно да би се добила складна и квалитетна целина песничког резултата. Искуство у једном условљава искуство и у другом, те као примере наводи Брехта и Раичковића. Понављајући паундовску истину „да песник с почетка – пише, а доцније – пева“, Грујичић наводи да је слободан стих поезија „само уколико је певан, дакле, створен у пуном ангажману искуства и надахнућа“.
  Од великог су значаја текстови Грујичића који говоре о песницима деветнаестог и о песницима двадесетог столећа. Своју причу о песницима романтизма из оправданих и већ делом објашњених разлога започиње говором о Бранку Радичевићу. Његову величину осветлео је наводима из текстова његових савременика, као и оних који су одали почаст песнику након његове смрти. Следе повезане приче о Његошу, Змају, Костићу, Јакшићу, Прерадовићу, Пуцићу, Каћанском, Милици Стојадиновић Српкињи, Кодеру, као и многим другима. Код сваког од њих дотакнута је суштина њиховог отиска на хартији великог романтичарског доба. Осликан је и поетички простор њиховог духовног обитавања у романтичарским темама и мотивима.
  У тексту „О песницима двадесетог века“, Грујичић прави осврт на време када су Први и Други светски рат, те и грађански рат на јужнословенским просторима, унели дисконтинуитет у развој српске поезије и културе уопште. У овом поглављу српске књижевности аутор причу отвара Милутином Бојићем, те је развија кроз истицање величине песника српске модерне; Дис, Дучић, Шантић, Ракић, Милета Јакшић и Вељко Петровић, добили су знатан простор у овом есеју. Посебан акценат ставља се на доживљаје поезије Милана Ракића и Јована Дучића. У редовима који следе бљешти име једне песникиње – Анице Савић Ребац, којој Грујичић исписује редове препуне дивљења и изриче громке похвале. Набрајају се највећа песничка имена у поезији између два рата и дају се најзначајније одлике њихове поезије и одређује њихов несумњив значај којим богате ризницу српске поезије – Црњански, Растко, Настасијевић, Винавер, Драинац.
  Снопови светлости Грујичићевих речи падају и на богату књижевну сцену на којој изничу и хитро се умножавају многи изми на челу са Драганом Алексићем, Марком Ристићем, Душаном Матићем, Миланом Дединцем и другима. Реконструише се давно минуло време непосредно након Другог светског рата, када је почела велика борба за ослобађање поезије од агресивних и неумољивих соцреалистичких тенденција које су желеле силом да се наметну. Одистинска, чиста поезија однела је победу захваљујући Попи, Павловићу, Раичковићу, Миљковићу. Грујичић се зауставља на имену Васка Попе, коме је матерњи језик био румунски, те поставља једно од важних питања – шта би било да је Попа писао на румунском, а не на српском, у ком је успео да се оствари у величини свог талента. Миљковић се истиче као песник – филозоф који оставља нарочитог трага у српској поезији и за себе везује многе који ће уследити непосредно након њега, сде до данас.
  Непотребно је набрајати сва имена којих се Грујичић дотиче, већ ваља да свако за себе са великом пажњом ишчита његове речи које веома озбиљно и песнички одговорно творе места за значајна песничка имена, као и она која су била дуго у сенци.
  Двадесето столеће српске књижевности завршава се разноликим правцима и школама. У њиховом тумачењу Грујичић се оригинално поставља и слободно износи своје разумевање истих, не зазирући од слободног говора. Постмодернизам је за њега „копија прежвакане фусноте у западној култури, такозване цитатности која је саму себе, у крађи и прекрађи клонираног, на крају, као принцип, појела“.
  Ширина Грујичићевих видика и темељност у изградњи ове изванредне антологије бљеснула је и у оним сегментима у којима он брижљиво залази и у просторе дијаспоре из којих одјекују стихови српских песника достојни сваке пажње (Славомир Гвозденовић, Драгослав Дедовић, Небојша Васовић, Јован Николић, Борис Лазић, Јелена Радовановић). У обзир узима, наравно, и оне песнике који пишу ијекавицом, избегавајући да упадне у замке дневно-политичких ловаца на глупости, остајући доследан свом мерилу које подразумева поезију писану матерњим, у овом случају српским језиком.
  На самом крају бележи још једну значајну одлику српске поезије с краја двадесетог столећа – појаву везаног стиха, повратак класичним формама и облицима поезије. Наводећи песнике који су га највештије творили, тачније, певали, успоставља и ону другу, паралелну линију поезије, поезије слободног стиха, такође певану, чиме нам осликава потпуну поетску оствареност, песму над песмама коју српски песници неуморно и мајсторски стварају. Након детаљног ишчитавања параметара Ненада Грујичића по којима је распознавао песнике, оне одистинске, који „грле судбину и у језику и у животу“, потпуно нам је осветљен други део антологије у ком се нашло преко две стотине песника. Познато је да се све ново и значајно догађа у односу спрам традиције, и то не њеном потпуном негацијом, већ њеном позитивном деконструкцијом. Тим поступком послужио се и Грујичић када је говорио о антологијама које постоје у памћењу српске књижевности. У есеју „О антологијама“, аутор издваја она антологијска остварења која су специфична по својој појави. У некима открива грешке и промашаје антологичара, који су неопростиви (и чијим путем никако не треба ићи), и тиме, делимично, указује и на одређене специфичности сопственог приређивачког пројекта у којем настоји бити доследан већ предоченим мерилом – „певањем“ одистинских песника.
  Као највећу опасност свакоме ко се упусти у изградњу једне тако сложене књижевне грађевине, као што је антологија, наводи интересе из ванкњижевне сфере и мерила која не потичу из потреба поезије, већ неких других, која са оном правом немају никаквих додирних тачака. Као „најсиротије“ антологије Грујичић проглашава оне које имају већ унапред задату тему.
  Недопустиво је, објашњава Грујичић, да антологичар себи постави мерила у овом послу, па их онда запостави и превиди, на пример, изостави из светске антологије песнике нобеловце, или неке од најзначајнијих песника националних књижевности, ако већ антологија својим насловом то захтева. Грех је правити антологију песника а не поезије или, пак, оградити себе од одређене врсте песама а затим их унети у великом броју, непажљиво и без слуха повиновати се идеолошким и политичким кључевима времена, избегавати да се ода признање песникињама, мењати песме песника у различитим поновљеним издањима антологија, без посебног објашњења.
  Све ове мањкавости антологијских остварења, Грујичић наводи осврћући се на конкретне антологије, не либећи се да и највећим именима из историје књижевности изрекне строгу оцену неких њихових поступака, или им пак призна заслугу и ода почаст. Реч је о антологијама Богдана Поповића, Миодрага Павловића, Зорана Мишића, Васка Попе, Мирослава Егерића, Милосава Шутића, Владимира Јагличића, Андреја Базилевског, Стевана Тонтића, те Николе Страјнића, Радивоја Микића, Манфреда Јенихена и Селимира Радуловића. Овај део „Предговора“ представља изузетно важну ревалоризацију антологијских вредности у српској књижевности са једног јасног и отвореног становишта, и захтева опсежнију анализу у некој другој прилици.
  Дакле, за опис Антологије српске поезије Ненада Грујичића јесу од превасходне важности мерила по којима је вршио одабир песама и песника, а која је тако јасно и прецизно одредио у „Предговору“, као и водећа, поменута сентенца Езре Паунда да „песник с почетка – пише, а доцније – пева“. Томе смо додали и незаобилазне принципе којима је био вођен, а који се откривају и у односу према другим антологијама, као и и односу спрам овде заступљене поезије и песника. Неке специфичности Грујичићевог антологичарског пројекта су сасвим иновативне и за многе изненађујуће, а које је он посебно и нагласио на крају антологије, у „Напоменама“.
  „Стражиловска линија певања“ која почиње Бранком Радичевићем је „аорта овог цветничког крвотока“, али се у њему налазе и друге, „разнолике струје и капилари српске поезије“. Тиме се приређивач ограђује од једностраног приступа, који увек води у велике недостатке и испуњава своје почетне намере – „управо ће ова антологија бити калеидоскопски водич кроз сву разноврсност и богатство српске поезије у распону од 1847. до 2000. године. Показаћемо ширину и лепоту српског језика разбокореног у најразличитијим песничким решењима, у слободном и везаном стиху, у разноврсним формама и облицима, у непрегледном мноштву тематских и мотивских поља, у дионизијском и аполонијском тону, у креативним чудима и моћима поезије“. Предност се у овој антологији даје онима који су „песници континуитета, аутори који су трајали и трају кроз време“. Таква одлука свакако не умањује значај и оним песницима који су тек у зачетку свог развоја, али су већ остварили врхунске домете, односно, успешно „пропевали“. Песме које су нашле место међу корицама антологије јесу оне које „изазивају снажан доживљај, песме видљиве креативне виталности, песме из којих избија животна посвећеност таленту што пева, песме које теже оболу савршенства или већ поседују пунину круга остварености, песме детаља са универзалним силницама које се обраћају данашњем човеку (али и оном у будућности), песме које би да побегну из мемле затворених простора и навика, песме настале на принципу језичке игре у свим правцима, песме које представљају душевно изненађење и врх уметничке творбе у ма којем поетичком обрасцу“.
  За све песнике одабране за антологију карактеристично је да испуњавају један важан захтев: у њиховом опусу морале су се наћи најмање две изврсне песме. У том одређењу нема места за оне који су „салијерији и фарисеји, лажни проповедници песништва“, за „делатнике чији јавни хабитус није осветљен песничким исконом, није подстакнут изнутра“ и чије стихотворење „не зна за матерњу мелодију стиха“. Нема места „за копију певања лишену личног печата“, за оног чије се стваралаштво не заснива на певању или није синтеза певања и мишљења, ондносно, мишљења и певања. Веома је важно, тврди приређивач, да песници своју поезију „постављају, пре свега, у раван са песницима сопствене традиције чије су аутентичне вредности комплементарне са светскима“, јер „поезија прво рађа плодове у матерњем језику“.
  Важно је истаћи једну битну новину Грујичићеве Антологије српске поезије: велику пажњу посвећује песникињама, јер њихово изостављање види као „понижење женске песничке популације, и жене уопште“. Као друга важна новина приказује се увођење песника који су били изостављани из досадашњих антологија, а као најбољи пример за то Грујичић наводи Петра Милосављевића. Сасвим оправдано осветљена је и поезија аутора који су превасходни прозаисти, рецимо, Петар Кочић, Иво Андрић, Бранко Ћопић. Учињен је и значајан корак напред уврштавањем у антологију неколико кантаутора и песника рокенрола, што српску књижевности приближава другим културама које негују те вредности двадесетог столећа. Приређивач истиче како се тиме дају одговори на питања „шта све јесте и шта све може бити поезија с погледом с почетка двадесет првог века“.
  Антологија српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића је одистински одговорила на такве параметре, јер је у њој „укупан корпус српског језика, екавски и ијекавски изговор, песничка дијаспора у реалном смислу речи“. Приређивач посебно негативно реагује на антологијске пројекте који ијекавицу не призивају у српски песнички језик, већ се под плаштом српског лаћају само србијанског.
  Настојали смо указати на изузетност антологије Ненада Грујичића, одговорно ишчитавајући њене странице на којима неуморно пулсира сликовита, жива, разиграна реч приређивача у сваком трену иницирана химничким расположењем спрам поезије, која силовито и неустрашиво разара све окоштале канонске заблуде, на ломачу ставља сва идеолошка насиља над поезијом и песницима, одважно критикујући све оне који се усуђују да поезији намећу окове дневне политике и материјалистичких интереса.
  Антологија српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића јесте пример здравог и освештеног односа према поезији која чини традицију, која се наслеђује, или се на њеним темељима изграђује у другачијем маниру, према поезији која чини савремени духовни тренутак и поезији која живи као залог будућности. Ту нема простора било каквим интересима ван сфере поезије, што приређивач, између осталог, рекосмо, потврђује и изостављањем сопствених песничких остварења. Грујичићева антологија заслужује да постане искуство свакога ко има додира са поезијом, да богатством књижевнотеоријске, књижевноисторијске, песничке и универзалне димензије суштински обогати погледе појединаца, и на један сасвим нов начин ослика чувено песничко становање човека на овој земљи.

УЗБУДЉИВА АНТОЛОГИЈА

  О ''Антологији српске поезије (1847-2000)'' Ненада Грујичића може се говорити веома дуго и на много различитих начина. Антологије су све чешће и све обимније. Грујичићева је, колико знам, обимом можда највећа. Време је такво да нас осећај за размере, инстинктом одржања, тера да оваква књига постане тешка као топовско ђуле кадро да својом експлозијом покрије цео свет. Ако најмоћнији могу једанаест пута да униште планету, песницима је довољно да је једном, за спомен, овако јарко и из најдубљих дубина народног бића, дигну и до најудаљенијих и једва видљивих галаксија. Све те звезде, на неки начин, као бескрајни рој језика, присутне су овде, у овој пространој и богатој књизи. Ако икада ишчезнемо, а може се и то десити, јер "све што штрчи тежи да се поравна" (рече прерано угашен Иван В. Лалић), ако дакле икада нестанемо као народ, ова антологија ће нас сачувати.
  Књига је као вода. Увек нађе неки свој пут. Пут ове антологије јесте пут до звезда. Не само због њеног састављача, него пре свега због галактичке моћи речи која је тако одапета да казује неисказиво. Својим слутњама, снатрењима и сновима, небројени песници овог напаћеног народа, стварајући често испод самог живота, и на милион начина, свеједно колико различити, у антологији су оставили своје тајне поруке – ја у то чврсто верујем – човечанству их завештали. Код нас се увек певало кад ништа друго није преостајало, тако да песма није била само притока, већ и зацељујућа утока, моћ да блажимо бол на ушћима историје. Песма је правила излазе и тамо где их иначе нема и не може бити, а где их, уклети и снохватични, у мраку тражимо.
  И сад под крај прошлога и с почетка овога века, када песници ничу као печурке после кише, свеједно, и упркос томе што издавачки простор има насавладив тржишни процеп, мени се све више чини да то песници, као из какве факир-опсене и чинодејства врачева, бујајући цеде суву дреновину језика. И изнова, и све више, пуне Маркову чувену тулумину и налазе невидљиву југовину- заветрину тамо где су нам ченгеле и букагије, сви пси света редом на јуриш и скоком, око врата желели да набаце.
  Између толике моћи да се поетски огласимо и толиког броја најразличитијих гласова и историје која нам мрси путеве и на просјачки штап своди рачуне, има нека тајна веза, по свој прилици, она иста која нас је пет векова под Кесеџијама држала неуништивима под стакленим звоном мита. И ако нас је десетерац спасао, а сва је прилика да јесте, онда ће нас и ово стоглаво чудо од поезије, толиких штимова и тако широко развијених бекстава и мимикрија, симфонија и симетрија, ма како све издељено и какофонично звучало, неизбежно некуд довести и, ваљда, на крају спасити. Можда баш преко примера ''бодљикаве хармоније'' ове Грујичићеве узбудљиве и пророчке књиге.
  Толика моћ речи, као концентрат лека и отрова, у исти мах, на једном месту, не може нетрагом нестати. У свим тим песничким речима је, на концу конца, хтели ми то или не, тајна гатка о судбини овог народа. Ненад Грујичић је инстинктом одржања осетио и успео да сву ту песничку силу матерњег језика окупи на једном месту и покаже да у таквом снопу духовне снаге заиста смо неразориви. "Ја имам наду, ја имам велику наду".

РАСКОШНА КЊИГА

  Поглед ми је пао на ову раскошно опремљену и изузетно лијепу књигу, и оживио једно помало запретано сјећање из студентских дана. Наш до тада уважени професор, др Зоран Петровић, предавач који је држао до свога предмета и захтијевао одређени степен знања од студената, појављује се на промоцији изабраних пјесама свога колеге, а нашега професора, покојног Владете Вуковића у улози промотора или критичара. Књига обимна, професор Вуковић, мој презимењак, у годинама – дакле избор који обједињује широки лук његовог вишедеценијског бављења поезијом. Адолесцентски шепртљаво и неауторитативно, професор Петровић чини овакав увод у своје позамашно слово: „Ја раније нисам био у прилици да говорим о оваквим обимним и захтевним изборима, са оволико песама, и то тако различитих, не сналазим се баш у оваквим ситуацијама, па сам се определио за једну песму из ове књиге која ми се учинила интересантном, па ћу сада покушати да је анализирам – „ред по ред“.“ И ту почиње професорова сага унутар једне пјесме.
  Младалачки дерзновени, ми смо као поспрдицу годинама по факултетским кулоарима препричавали овај случај. Но, како нам се све што у животу чинимо неминовно враћа као ехо, ја сам се, ево, тога сјетио у тренутку када сам замољен да говорим на овој промоцији. „Обимна и захтевна“ антологија, „са оволиким песмама“, „и то тако различитим“... Све ми се вратило у виду далеког и пријекорног еха. Уз то, ствар се догађа мени који радо говорим на промоцијама одређених књига и, посебно, књига одређених аутора чијим се новим издањима са непатворством сваки пут изнова радујем – међу које, свакако спада и Ненад Грујичић о чијим сам књигама више пута писао и на чијим сам промоцијама више пута говорио. На страну шалу, али хоћу да кажем како постоје књиге о којима је изузетно тешко говорити. Јер – када неко прегне и сачини овако јединствену, опсежну, темељиту, свеобухватну, егзалтирано амбициозну антологију и када је додатно засмочи бескрајно акрибичним, ауторитативним, страсним и исцрпним предговором, онда вам тај неко и не оставља превише простора за додатно домишљање и интелектуално маневрисање. Таквим озбиљним предговором аутор је, на неки начин, „заковао ствари“ – да се послужимо тим колоквијалним изразом.
  Овакву позицију додатно усложњава и чињеница да овдје пјесник (а не испоштени, анемични универзитетски критичар) треба да говори о пјеснику. У таквој ситуацији посебно до изражаја долази оно опште мјесто по коме је критика (или осврт, или нешто треће, ако је ово то треће – све једно) „креација на креацију“.
  Да поентирам: не желим од вас да сакријем своју бојазан да овим излагањем не могу домашити оне висине на које је летвицу поставио Ненад Грујичић исписујући предговор својој Антологији српске поезије. Дакле – бојим се да моја „креација“, неће бити дорасла „креацији“ која ју је иницирала. У том хвале вриједном предговору, као и у напоменама које нас, post festum , дочекују на крају антологије, Грујичић до филигранских детаља разрађује и образлаже своје антологичарске ставове, своје поимање „певања и мишљења“, свој однос спрам бијелог и везаног стиха, спрам женскога писма, спрам кантауторства и тзв. примијењеног пјесништва, те спрам свих релевантнијих и већих антологија српске поезије које су претходиле његовој. Ту је речено апсолутно све што би се требало и дало казати о овом значајном подухвату. Говорење о оваквој књизи вас перманетно ћушка, нагуркује и наводи на руб реалне опасности да прекорачите у зону препричавања онога што је аутор већ рекао, означио и апсолвирао.
  У ситуацији такве слабомоћности у помоћ ми прискаче оно сјећање на старог професора Петровића. Као и он, покушаћу сада да из „немогуће позиције“ кажем пар сувислих ствари о Грујичићевој антологији. Почећу од једне древне српске загонетке, јер ова књига је у овом тренутку за све нас, уистину, загонетка. Обрнућу редослед, па, противно обичају, најприје рећи њено рјешење. Рјешење загонетке је КЊИГА, а питање (које и није питање!) гласи: НАЈВИШЕ ЗНА, А НАЈМАЊЕ ГОВОРИ. Тако су, дакле, Срби детерминисали књигу, мислећи, наравно, на књигу као предмет, на њену „неживост ствари“. Очигледно је како су Срби књигу доживјели као дохијар или скривницу, ковчежић у који се похрањују највеће мудрости, највеће истине, највеће вриједности. Са те стајне тачке и са таквим погледом желим вечерас да говорим о Грујичићевој антологији. Пред нама је књига из које проговара велико знање и велико познавање ствари, али – ШТА ОНА ГОВОРИ КАДА НАЈМАЊЕ ГОВОРИ. Шта говори прије него уђемо у истински дијалог, или је боље рећи полилог, са пјесничким гласовима који су у њој сабрани – у разговор коме се крај не назире? То се, заправо, догађа када уђете у двојеслов са оваквим књигама – нема краја том разговору; не може га бити. Но, шта ова књига говори када ћути?
  Враћам се, сада, на почетак: читам Грујичићево електронско писмо, поглед ми пада на његову књигу... Естетски предмет. Беспријекорно и укусно опремљена књига. Обимна. Гојна. Тврд повез, корице од фине еко-коже, златотисак, симболична комбинација боја – царски црвено, црно и златно. Кључне ријечи сложене у четири реда. Горе – у једном реду име и презиме приређивача, доље – три насловне ријечи, поређане једна испод друге. Али, оно што је најмање видно на корицама, то, управо, највише привлачи моју пажњу: суви жиг удно странице. На њему амблем „Бранковога кола“ у чијем центру доминира профил пионира умјетничког „певанија“ на српском народном језику. Јасно је – одмах: све се у овој антологији одвија и догађа под егидом лика и дјела Бранка Радичевића, а свака њена страница као да носи суви жиг онога који је умирући ускликнуо „о, да те тако ја не љубља жарко“. Неке ствари, напросто, морају да се десе.
  Ненад Грујичић је, чини се, судбински био предодређен да сачини једну овакву антологију. Све је, напросто, водило ка таквом исходу. Потпуно природно. Не бих желио да будем накарадно схваћен, али – природно као што је смрт природна. Као што би то лако и прецизно Борхес рекао: „Исцрпшћеш број откуцаја срца који ти је задан, и онда ћеш умријети“. Ништа природније! Све је висило у ваздуху и ово се, прећутно, и очекивало од Ненада Грујичића. Бескрајно одан и посвећен „стражиловској жили куцавици“ српског пјесништва, како то сам често воли да каже, као човјек који је деценијама стајао на челу једне од настаријих културних институција код Срба и био уистину жила куцавица „Бранковог кола“, Грујичић је, рекох, био предодређен за овакав подухват. Мислим да је и Грујичић годинама уназад био тога свјестан и мислим да је само чекао тренутак да ствари сазрију, превру и да се наврши потребна мјера. Ријеч је о ономе за шта Данте, у прекрасној игри ријечи каже: „Љубав, кад љубљен љубит се не двоји“. О таквој међузависности и спиритуалној вези између Бранка Радичевића и Ненада Грујичића ријеч је овдје.
  Ненад Грујичић има изузетну позицију, снажну институционалну потпору са које наступа и то даје посебан дигнитет његовом прегнућу и његовом пројекту. На страници која претходи насловној, уосталом, у дну стоји напомена да антологија излази: „Поводом 165.годишњице изласка прве књиге песама Бранка Радичевића у Бечу“. Знам да сам овдје отишао даље од простог проматрања објекта – ове књиге – али кратак поглед у прве двије стране још увијек није, држим, улазак у дијалог са њоме. Јесам је голицнуо, али је нисам натјерао да проговори. Грујичићева антологија, наглашавам, и даље остаје на позицији „највише зна, а најмање говори“. Да, тачно јесте да Пол Елијар мисли како је „најбољи избор пјесама онај који се прави за самог себе“ и нема сумње да је и ова антологија израз ставова и назора њеног аутора, али она никако није само то. Одужујући дуг Бранку Радичевићу као родоначелнику стражиловске пјесничке традиције она неминовно аутора ставља у позицију служења вишој и широј идеји, те га тиме, надаље, да се тако изразимо, приморава на објективност и излажење из својега личног пјесничког круга.
  Овај конструкт служење вишој и широј идеји ми, истом, поглед прикива за врх корице у којем стоји име аутора. Жижно мјесто. Са једне стране његово име обавезује на изистинску одговорност јер је са свога бритког и прецизног полемичарског језика задобило ауру бескомпромисног критичара бројних антологија и антологичара српске поезије. Али, јасно је: то није „инат-работа“ и овдје немамо посла са књижевним „наџак-делијом“, овдје имамо посла са аутором који брани достојанство матерњег језика и матерње поезије и са тим не чини никакве компромисе или уступке. Дало би се – можда (!) – очекивати да ће Грујичић „играти“ на сигурно, да ће калкулисати како га неко од бивших опонената не би ухватио у раскораку, али уз име овог аутора, некако, не иде приземна лукавштина. Он чини посве опозитну ствар: чини смјеле искораке (у избору аутора, њиховом броју, противећи се увријеженим судовима и устаљеним класификацијским „претинцима“), рискира и даје повода неистомишљеницима да иступе: изазива их и зазива „на биљег“. На другој страни – он остаје досљедан оној пракси коју спроводи током свих ових година колико организује „Бранково коло“ и додјељује његове награде; он српски пјеснички простор не доживљава као србијански, у његовом видокругу остају аутори и са „ове стране Дрине“, и одавно мемлом запухнути катакомбни пјесници у Црној Гори и, напокон, српски пјесници у дијаспори; он равноправно третира оба нарјечја српског језика; он српски пјеснички простор види са метагеографске – са језичке тачке осматрања.
  Довољно је погледати садржај и списак имена уврштених пјесника и догледати које су границе тог простора за Ненада Грујичића. (Поглед у садржај још увијек није, држим, улазак у дијалог са овом књигом; она и даље спокојно ћути. Нека тако и остане!) Ово нас доводи до сљедећег запажања које се тиче самога наслова књиге. Грујичић није својој антологији прискрбио неки звучан, ефектан или поетичан наслов („Кад будемо трава“ – Владимир Јагличић, „Бивши анђели“ – Драган Лакићевић, Жежено злато мога језика“ – Горан Бабић итд.). Он се опредијелио за прост наслов „Антологија српске поезије“. Та једноставност и те како има смисла. Тим насловом Грујичић открива своје амбиције и супротставља своју антологију и свој концепт претходним антологијама српског пјесништва. Да се нашалим и буде уједно сликовит – то личи на онај клише из ТВ квизова:

• - Особа А, представите се.
• - Ја сам Антологија српске поезије!
• - Особа Б, представите се!
• - Ја сам Антологија српске поезије!
• - Особа Ц, представите се.
• - Не! Ја сам Антологија српске поезије!

  То даље води оваквој асоцијацији: антологија је већ на први поглед габаритна и моћна као прекоокеански брод. Полазећи од Бранка и стражиловског поја, Грујичић се ослободио уза строгих, бескомпромисних и ригидних (почесто и потпуно ирационалних и неутемељених) критеријума и његова је антологија тиме пропјевала, постала инфлуентна, отворена и растресита – прозрачена. Он није ишао ка ирационалном редуковању. И то је разумљиво. Ако само гвирнемо испод прве корице, на насловној страни иоспод Антологија српске поезије унутар заграде стоји 1847 – 2000. Књига и даље ћути. То околчавање имовног грунта у потпуности оправдава обим антологије и велики број уврштених аутора. Она се, наиме, распростире на каквих сто педесет година српског појања. То је голем распон кроз који је продефиловао огроман ешалон сјајних, мање или више примијећених и слављених, али значајних и присутних, свакако, пјесника.
  Књига неће проговорити ни ако је овлаш отворимо отпозади и погледамо њен садржај. Сам садржај говори толико тога. Грујичић је бацио свјетло и на оне ауторе који нису никад били интересантни ни за једног антологичара, он је равноправно третирао пјеснике са свих српскох простора, он је у обзир узео и оне гласове који се не сматрају строго књижевним (Ђорђе Балашевић, Бора Ђорђевић, Арсен Дедић, Момчило Бајагић, Милан Младеновић, Бранимир Штулић и други), он је – као нико прије њега – значајан простор посветио женском поју у том двогласку, но не на помодан и испразан начин вулгарно американизовано назван „чик-лит“, а наши га превели као женско писмо, већ стављајући пјесникиње и пјеснике у исту, равноправну раван.
  Када и летимично погледате попис и редосљед имена пјесника уврштених у ову антологију, а упућени сте у проблематику, врло брзо вам постаје јасно да је Грујичић низао ауторе по једноставном хронолошком принципу, полазећи од године рођења (по старини, како се у народу каже). Дакле, била би то проста линеарна пројекција да аутор није учинио два изузетка и то, ни мало случајно, на њеном почетку и њеном крају. Он, наиме, најприје врши инверзију размјењујући мјеста Бранку Радичевићу и Његошу који је више но десет година старији од Бранка. Потом на крају, нижући све млађе и млађе ауторе, долази до Бањолучанке Тање Ступар Трифуновић, млађахне Тање Ступар Трифуновић, чини један „јакобински заокрет“ и враћа се пет година унатраг, завршавајући антологију пет година старијим Дејаном Алексићем. Грујичић је јасно образложио случај Бранка Радичевића и ту нема никаквих нејасноћа, дочим случај Дејана Алексића није уопште расвијетлио. (И ја чујем шкрипање, као и ви! Свјестан сам да сам овом тврдњом прекорачио оквире дозвољеног и чиним корак уназад.) Вјерујем да Грујичић има неки свој разлог који се не подудара са овим мојим размишљањем, али ја ту ствар видим овако: проста, права линија асоцира на једноличје и монотонију, на рáван успављујући тон, а то не личи нити на Грујичића, нити на вијек и по српског пјевања које овај аутор третира. Ја видим замишљену осу у односу на коју из горње тачке, из зоне позитивних вриједности (година 1824), полази кривуља и пада у минус зону, у годину 1813, одакле се зупчасто или степенасто успиње навише до 1977. године, да би изненада пала за пет подиока ниже, у 1972. годину.
  Ја, дакле, видим кривуљу, ја видим фрагмент неког континуитета, ја видим исјечак – тонску амплитуду. Узмите сада тај исјечак и са прецизношћу га уклопите са оном кривуљом која представља осамстогодишњи континуитет српског умјетничког појања које се зачиње са Светим Савом Српским и „Службом Светом Симеону“, потом ту колажирану цјелину уклопите на вишевјековну српску усмену пјесничку традицију и добићете разиграни, динамични кардиограм – черторезну, графичку пројекцију откуцаја била тог великог, снажног, живог организма који се именом и презименом зове Српско Пјесништво. Надам се да сам овом сликовитошћу јасно предочио каква је позиција и значај Грујичићеве антологије у овом тренутку и у оквирима српског пјесништва, уопште.

НАЈНОВИЈИ „ЦВЈЕТНИК“ ИЛИ ГРУЈИЋИЋЕВ „ГРАДИНАР“

  "Свака антологија je добра. Чак и она која није добра"; написао сам ово прије више од шест година, када сам у тадашњем "Гласу СРПСКОМ" имао књижевну рубрику. (То je, још, било вријеме кад je ГЛАС био "Српски", а не "Српске"; док je имао књижевну рубрику, и док je био "државна новина'' – pluralia tantum! Односно, док су и мене позивали на сарадњу: имао сам скоро три године књижевно-есејистичку рубрику – како сад сви воле да крсте "колумну" - а звала се АЗ-Буковник.) Дочекао сам тада и тако АНТОЛОГИЈУ-избор из српске поезије, под насловом Насукани на лист лирике (стих, иначе, Требињца, оца мога кума Михаила, покојног Брата Павловића, из његове збирке Дјевојчица поступака), "баштованског двојца" Анушић-Малешевић. Они који су мислили да хвалим антологију, осудили су мој приступ, вјероватно никад до краја не растабиривши значење горње реченице (тим прије што сам истом "реченицом" – а то je доскочица и питање композиционо-стилске вјештине – и завршио наведени текст). Ово, у ствари, помињем само и једино зато што je један од оних којима се та Антологија никако није допала (a овдје je мени драги Мирко Вуковић, најгласнији и најаргументованији "антолого-борац"!) протумачио да сам се и ja сврстао на страну "антолого-бранитеља" (што су, знам, помислили и ИСТИ)! Наравно, и једни и друга нису били у праву, а то и јесте најбоље тако, по древном "Лењиновом правилу": кажеш жени да си код љубавнице, љубавници да си код жене, а ти се сакријеш негдје, у библиотеку, и учиш-ли-учиш!
  Или, што написа ВИБ: "Паметан човек четрдесет прве оде у четнике а четереспете се врати из партизана"! Дакле, као што сам тада мислио и написао: Говори како мислиш; пиши како говориш; али има и она Гојка Ћога, КЕТМАНСКО-ПОКАЈНИЧКА, кад се извињавао Вуку што није писао онако како говори, a није ни говорио оно што мисли!), тако и данас мислим и говорим: Свака антологија je добра, па и она која и није добра; или барем није ДОБРА ДО КРАЈА (увијек ће се наћи неко и нешто да некоме и нешто замјери, приговори, за-зло-запамти; такви смо ми Срби, зато нас и сврби!).
  Уосталом, наставио сам, образлажући: Поготово ако je то Антологија СРПСКЕ поезије; јер –и најлошија – добро je да нас СВЈЕДОЧИ: толика je ала и врана устала на нас, да нам je сваки помен имена, језика и дјела као доказ трајања драгоцјен, насуштни. А – ca друге стране (свако лице има наличје, наравно) – питање je колико нам то "доказивање" вриједи на дуге стазе!? (Нешто што нам привремено-закратко и "актуелно", за руке, у даљој будућности, када се главе охладе а околности измијене, може и те како да штети!)
  Слично бисмо могли говорити и о најновијем ЦВЈЕТНИКУ, што га састави и на свијет издаде Ненад Грујичић и "Бранково коло" (нарочито зато што je исти-аутор-баштован и те како грмио против неких ранијих-савремених антологичара и њихових "хербаријума"; што – руку на срце у преопширном ПРЕДГОВОРУ – наставља и сада: нарочита мета бијаху му "избори" попут Светског песништва Николе Страјнића, са 100 и једним пјесником (!!!). И ту заступљени Јован Зивлак, иначе, оног стотину и први (!!!), једини ЖИВИ из цијелог Свијета – поред Ива Бонфоа, тада крепког осамдесетдвогодишњака, Бог сами зна да ли je и сада жив – и јединог живог /од свега неколико!/ српског пјесника уврштеног у исту; те онај из Републике Српске, неспретног и предугачког назива, састављача Радивоја Микића /не заборавимо и овдје и "финансијера" Сретена Вујковића/; питање "виности" je сложеније, тим прије што je Микић професор др, a НОБЛЕС ОБАВЕЗУЈЕ!)
  Мислим (вјерујем и надам се!) да нема ни један јединцати народ у Европи а да има толико антологија ca толико мало (добрих) пјесника, на толико мали број глава писмених припадника – напосе оних што читају, па још и ПОЕЗИЈУ; посебно у задњих неколико деценија, када су се сви вредносни (а и морални) критеријуми срозали, односно када "друга шћаше да постане судија".
  Треба овдје да кажем коју и о још неким Антологијама (што не пропушта ни Грујичић): нпр. Када будемо трава Владимира Јагличића (ca три моје пјесме) или ТРОТОМНА антологија српске поезије коју je саставио Рус Андреј Базилевски уз "селекторску помоћ" (у антологију, наравно, увршћене!) Мирјане Булатовић; што je све "прештампано" и у српској верзији, и то у Канади (авај, у њој нема мене)! Има још једна РУСКА-СЛОВЕНСКА Из века у век (у серијалу руских превода – антологија ca словенских језика) у којој има и мене (једна пјесма); има она Небојше Деветака, "пјесника-избјеглица" (у којој опет има ЈЕДНА моја песма, као што ме ДУПЛО има и код Грујичића!). Наводим ово само и једино зато да кажем како то да ли ме има или нема (а има по ПЕТ-ШЕСТ и код Анушић-Малешевића и код "проскрибованог" Радивоја Микића), није ВРЕДНОСНИ КРИТЕРИЈУМ при оцјени нивоа једне АНТОЛОГИЈЕ. Да живим стотину година, мислим да би мој став увијек био исти: Свака антологија je добра, па и она која није добра! Уосталом, прашина се брзо слегне, књиге се затуре, забораве, а ускоро слиједи нова, па још новија, па најновија... До пошљетка!

АНТОЛОГИЈСКА АНТОЛОГИЈА

  Пред нама се, несумњиво, налази једна антологијска антологија, која заслужује такав назив по много чему – и по својој дубини и по својој ширини. Њен приређивач, Ненад Грујичић, као песник и есејиста, могао је са обе духовне стране, стране мишљења и стране певања, да сагледа век и по српске поезије у пуном богатству и разнородности.
  Они који не осећају парадокс стваралаштва, непрестано ће хитати да прођу испод дуге и дођу до некаквог објективног естетског суда. Или ће отићи у другу крајност, у интелектуални кукавичлук, и негирати било какав критеријум естетског просуђивања. Обе су крајности погрешне.
  Неприкосновени Имануел Кант утврдио је то да суд укуса има опште важење, али да је истовремено и субјективан. Питање је само у томе ко је компетентан да суди. Према Канту – онај ко има изражену рефлексивну моћ суђења, дакле, уметник, тај први реципијент сопственог дела. Отуда песници најбоље разумеју песнике. Њихов избор је најмеродавнији, а њихово естетско чуло је субјективно и вредно поштовања.
  Пол Елијар каже како је "најбољи избор песама онај који се прави за самог себе". Приређивач антологије дужан је да пред књижевном јавношћу, садашњом и будућом, демонстрира висок степен поверења у сопствени естетски суд. Једино на тај начин он може да очекује да ће његов избор представљати опште култруно добро. Постоје у свакој традицији духовни стожери без којих је незамислива свака антологија, али постоји и немали број значајних аутора који још нису положили испит пред немилосрдним судом времена. Управо они очекују танани слух антологичара и његово разумевање и поштовање.
  Ненад Грујичић се овом приликом показао као строг, али правичан судија. Остао је неосетљив за исхитрене и лакокмислене гласове оних који се нису изборили са предрасудама о поезији. Антологичар и песник Ненад Грујичић зна да је безинтересно допадање суштина естетске вредности, те није дозволио то да његова Антологија буде контаминирана ванестетским мерилима. „И када даје напомене о конкретним местима унутар Антологије, он пре, и изнад, свега поставља поезију феноменолошки, у најчистијем и најсуштаственијем облику.“ (А. Б. Бицок)
  Ова комплексна и по много чему комплетна антологија представља засебно књижевно дело које поред толиких јединствених цветова наше поезије носи и ауторски печат антологичара. Она представља доказ да целина није само прост збир својих саставних делова, већ да поседује и потпуно нов естетски квалитет. Којим се средствима постиже овакав резултат? Пре свега, већ поменутим естетским судом антологичара који је мериторан. Затим, једноставним и непретенциозним принципом организације антологије, у овом случају хронолошким, јер нам већ сам наслов казује да је пред нама есенција српске поезије у распону од 1847. до 2000. године. На самом почетку (Бранко Радиачевић), као и на самом крају (Дејан Алексић), аутор је одступио од хронолошког принципа претпостављајући му један битнији, концептуални принцип. Имена песника ређају се по годинама рођења, а њихове најбоље песме стварају нова магична сазвучја разноликих књижевних праваца и поетика. Целина антологија црпи снагу сама из себе, а промишљен антологичар допушта јој то, не намећући јој превише свој ауторитет.
  Језик је и гениј јесу извориште поезије. У овом случају српски језик јесте, упркос свим предрасудама и квазинаучним подметањима, животно стабло из кога се грана сваки поједини песник. Заступљени су и песници из дијаспоре, подједнако ијекавица и екавица. Врлина ове антологије, како је примећено, јесте и велико присуство жена песникиња.
  Такође, освежење на ширем плану, и нова врлина ове антологије, јесте и увођење песама неколико кантаутора и рок-музичара, чиме је Ненад Грујичић први у нас интегрисао рок-културу са тзв. озбиљном књижевношћу, што се у свету већ увелико ради.
  Предговор Антологије чине 11 бриљантних есеја, компетентних, надахнутих и пркосних према свим погубним заблудама у вези са поезијом, а то су нерефлектовани појам модерности и постмодерности у поезији, као и кратковида предвиђања о крају везаног стиха.
  Могуће је и готово извесно да ће се будући антологичари поставити полемички наспрам овог великог неимарског здања у нашој књижевности. Још је извесније да ниједан од њих неће моћи ни смети да то здање заобиђе или да прође крај њега а да не застане и да му се не диви.

ПОЕЗИЈА КАО БЕЛЕГ ЕПОХЕ

  Човекова потреба да изрази мисли и осећања досегла је поезијом свој највиши естетски и логички опсег који се може уопште предочити писаном речју. Песник може да пише без потребе да се обраћа читалачкој публици; почесто и јесте тако. Јер, он тражи сазвучје са Апсолутом или Богом. Ма колико изгледало да је песник слободан у својој појавности, он је самим рођењем у некој култури одређен и усмерен на путу свога стваралаштва.
  Антологија српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића у самом свом називу даје одреднице које су аутора водиле у стварању овог поштовања вредног дела. Песници који пролазе кроз Антологију носе са собом разне теме и форме, различите погледе на егзистенцијалне проблеме у многим аспектима. Они се сажимају у наслову књиге у речи “српска”.
  Друга битна одредница коју Грујичић поставља као камен међаш, јесте 1847. година, када је објављена прва књига песама Бранка Радичевића у Бечу. Дакле, Антологија се појавила поводом 165. годишњице тог догађаја у 2012. години, када је и изашло прво њено издање. Након девет месеци појавило се и друго издање Антологије, што је реткост код оваквих пројеката.
  Видимо, дакле, да је ова књига у својој суштини потпуно обгрљена ликом и делом Бранка Радичевића. То нас упућује на један други контекст кроз који можемо посматрати ово дело, а то је континуитет стражиловског пева заједно са другима у српској поезији. Самим тим аутор дефинише стражиловску линију певања – песницима који су пропевали у матерњем језику.
  Заступљеност релативно великог броја песника у Антологији само ојачава позицију српске културне баштине у поезији. Осим са песмама, песници су заступљени и са својим портретима, што код читалаца ствара осећај веће присности у сусрету са аутором и делом. Редослед представљања песника Ненад Грујичић одредјује хронолошки, узимајући године њиховог рођења као полазну тачку. Приметно је да су у песмама заступљени сви језички изговори у оквиру штокавског наречја, што говори о свести да се сагледавање књижевности не може ни под каквим условима свести на дневно-политички дискурс.
  Грујичић и овде у дослуху са Радичевићем прожима целокупан српски духовно-језички простор без обзира на данашњу вештачки створену ситуацију у којој цртањем нових географских граница неко мисли да може повући и границе у култури. Раме уз раме стоје Бранко, Његош, Милица Српкиња, Сундечић, Костић, Королија, Шантић, Кочић, Дучић, Дис, Винавер, Црњански, Андрић, Десанка, Драинац, Куленовић, Антић, Раичковић, Дара Секулић, Миљковић, Даринка Јеврић, Ного, Јововић, Тонтић, Тешић, Јагличић и многи други. Снага њиховог дела увек ће бити јача од безумних пројеката политичких посленика у култури у временима дехуманизма.
  Песници у Грујичићевој Антологији поред географске и језичке одреднице носе и белег времена у којем су стварали. Почевши од половине деветнаестог века па до краја двадесетог, репрезентативни српски песници су присутни као носиоци народне свести, а то је конкретна визија о очувању језика без којег је апсурдно говорити о било каквом стваралаштву, поготово о настајању и чувању државе. Можемо рећи да без обзира у којој држави живе српски песници, они представљају духовни белег епохе, онај белег по којем можемо препознати народно биће у временима која доносе нове нације и нове државе.
  Антологија српске поезије Ненада Грујичића даје нам увиде и у тај аспекат постојања песништва кроз обиман Предговор и Поговор (Напомене), који би комотно могли да се штампају као засебна књига. Она пружа све елементе и одреднице које је аутор сматрао неопходним при оваквом подухвату. Био је то рударски посао вађења песничког блага из брда јаловине, а у новијем времену, одвајање вредности од кича и неталентованог пискарања којима је затрпана наша јавна сцена. Као мото могао би да послужи стих Бранислава Петровића: Сад више нема таме у коју нисам сишао по своје злато.
  Посебно је упечатљив Грујичићев осврт на песнике који су се појавили као носиоци рок сцене у претходној Југославији.
  То представља сензибилитетску новину, али и креативни искорак у односу на досадашње антологичарске радове. Постављање Милана Младеновића, Бранимира Штулића, Борисава Ђорђевића, Момчила Бајагића, Ђорђа Балашевића, те Арсена Дедића у оквире српског песништва 20. века, аутор на исправан начин пружа увид у значај ове поезије са тзв. суб-културне позорнице. Могли бисмо рећи да је мост између њих и песника класичног израза био и остао Душко Трифуновић.
  Сагледавајући све ово, можемо закључити да Антологија српске поезије Ненада Грујичића пружа тродимензионалну слику српског песништва у век и по дугој епохи. Зато је велика част, али нимало лак посао, покушати јавно приказати ово дело. Нема сумње да ће оно бити незаобилазна основа будућим генерацијама за разумевање српског стиха и строфе у годинама које чекају да буду опеване.

РЕПРЕЗЕНТАТИВНО И НЕЗАОБИЛАЗНО ДЕЛО

  Читалац најновије ''Антологије српске поезије (1847-2000)'' Ненада Грујичића неминовно ће – и кроз свих њених скоро хиљаду страница – имати саучеснички однос и активан дијалог. Мислим да се скоро није појавила (у овим оскудним временима), раскошнија књига, у издању и са логом Бранковог кола – рекли бисмо, књига достојна наше културе, песничке баштине, али и Бранковог имена, симболично покривајући српску песничку реч управо од овог родоначелника савременог српског песништва, па до краја 20. века. Управо, то и јесте прва и основна одредница ове антологије: српско песништво од 1847. до 2000. године.
  У обимном ''Предговору'', заправо студији од преко 70 страница, антологичар и сам песник, даје своје виђење саме суштине песме и поетског, односа песништва и матерњег језика. Зтаим, врши и предочава врло минуциозну историју антологијског вредновања српског песништва, са повременим полемичким тоновима како се више ближи савременим токовима и одређењима. Најзад, у завршним ''Напоменама'', на 10 страна, приређивач кристалише своје виђење српске поезије, тј. показује критеријуме којима се водио у настанку овога избора. Ова књига је пре свега. антологија песама, а не песника, што казује и аутор, управо да би избегао робовање појединим „песничким портретима“, пустивши, дакле, да сама песничка реч (тј. песма под одређеним ауторским именом) буде овде главни и једини облик комуникације са читаоцем. Дакле, песма као „чудо језика у онтолошком брују“, испевана у једном великом временском распону, на једном (српском) језику.
  Насупрот овако постављеном, најширем смислу поезије, представљање песама тј. песника у овој антологији је изведено на врло прегледан и прецизан начин. Песници се нижу хронолошким редом, по годинама рођења (и смрти), са, мора се додати, врло ефектним ликовним додатком – портретима песника у углу књиге, дајући једну колико привлачну, толико већ давно заборављену и едукативну страну у приказу наше песничке баштине, као и савременог доба, где се песме и песници нижу, дакле, лишени било каквог теоријског и историјско-књижевног сврставања у разна доба, правце и – изме. Песми (и песницима) је пуштено да речју теку као једна велика (хронолошка) река српског језика, и на овом доживљају, на којем је очигледно инсистирао аутор, у пуном смислу је постигнут ефекат.
  Сем што има веома луцидних запажања у свом обимном предговору, посвећеном свим најважнијим и релевантним питањима, како рекосмо, песме и поетског, подељеном чак на једанаест одељака (О песничкој речи; О бесмртности поезије; О поезији и души; О таленту и греху; О поезији, времену и смрти; О читаности поезије; О слободном стиху; О слободном и везаном стиху и о још понечем; О антологијама; О Бранку и песницима романтизма; О песницима двадесетог века), антологичар је показао не само завидну информисаност и обавештеност, већ и поуздан укус, као и дар за бирање оних песама (у појединим опусима песника), правих бисера, до сада мало уочаваним, који заиста могу да нас изненаде и обасјају непосредношћу и оригиналношћу, оповргавајући често лако створено мишљење да добро познајемо поједине опусе песника, нарочито баштине – песме за које тешко да бисмо знали да их нисмо пронашли у овој антологији. Тако, на пример, сам увод у антологију и песништво Бранка Радичевића, отвара једна његова заиста изванредна песма „Молитва“, која на онтолошки начин говори о самој суштини поезије, а која кроз мноштво уџбеника и антологија до сада никада није уочена. Оригиналност оваквог приступа присутна је и у примерима других песника. Понекад је то у овом избору само једна песма неког песника, али довољна да се човек роди као песник, односно буде заступљен у овој антологији (наводим пример сјајне песме заборављеног песника Драгољуба Филиповића „Југовићи“, која јесте антологијска у сваком погледу, или још раније, једне али вредна песме Јеле Спиридоновић Савић, Стевана Каћанског и слично).
  Не конципирајући антологију само по звучним именима (и опусима), већ дајући шансу и многима који нису до сада били у видокругу књижевно-историјске или критичарске пажње, Ненад Грујичић је тиме направио искорак од претходника. Исто тако, немајући строго нормиран обим представљања песника (по две, три или четири песме песме, како постаје пракса), већ према „количини антологијских песама“ у појединим опусима, антологија постаје узбудљиво песничко читање и у хетерогеном смислу, као валовит пут поезије, самерене према различитим песничким индивидуалностима. На овој матрици мислим да је постигнута трајност овог избора.
  И док је у опусима песника старијег доба издвојено заиста готово све што су релевантна антологијска остварења – ипак се не понављајући у односу на претходнике (дајући изврстан пресек нпр. Његошевог песништва, ново виђење Змаја или Ђуре Јакшића, а нарочито Лазе Костића) – овде заиста, са пуном поузданошћу срешћемо све најбоље од Бранка до Црњанског – у новијем, тј. савременом песништву, инсистирало се више на приказу различитих поетичких школа и форми, како у целини, тако и у опусима поједних песника (праћење њихових „фаза“, римовани, слободан стих и тако даље), и у тој тежњи, чини се да се антологија расплињава, тј. прераста у панорамски преглед свега релевантног у српском песништву написаног до краја 20. века.
  Наравно, ни једна антологија не може стопроцентно покрити апсолутан вредносни систем (није то ни култна антологија Богдана Поповића) – али је видно, да је антологичара – и самог веома цењеног, присутног и признатог савременог песника – у овој антологији руководило то најшире начело поезије: и мисаоно/религиозно и национално/родољубиво (без идеолошког прекомпоновања епохе), и љубавно/еротско и атмосфера/пејзаж, описно – и у том смислу ова антологија је такође избегла један тематски клише (пренаглашеност једне или друге мотивације у избору).
  Врлином ове антологије сматрам, такође, велико присуство жена песникиња – и то је први пут да оне равномерно и систематски, од 19. века учествују у једном антологијском пресеку српског песништва, тако да овде имамо (уз једину досад познату и признату Милицу Стојадиновић Српкињу из 19. века) и многе друге, и оне за које једва да смо чули, а биле су и те како присутне и популарне у свом времену (Драга Дејановић, на пример).
  Ту посебно истичем увођење на велика врата Анице Савић Ребац и њене поезије која далеко превазилази оквире свог времена (чак је веома кореспондентна са савременим нашим песништвом), а за чију збирку је, ко зна из којих разлога, Црњански својевремено написао Цвијановићу да та збирка „ништа не ваља“ (што је одложило њено штампање за пуних 12 година!). Ту само на нивоу коментара истичем као сугестију антологичару, да је можда требало размишљати о још једној песникињи, савременици А. Савић Ребац, много познатијој као сликарки, Милени Павловић Барили, са једном изузетном и светски кореспондентном поезијом, коју је, истина, писала на три језика (шпанском, италијанском и српском).
  Кад смо већ код уврштавања и неуврштавања (што је вечно питање свих антологија и прегледа), дотакли бисмо се проблема сразмере, нарочито у делу савременог песништва друге половине 20. века, који, будући тек да се вредносно формира, и трпи највише дилема. Честитајући аутору што је у ову антологију без зазора уврстио све велике поеме српског језика 19. и, нарочито, 20. века (како оне љубавно-религиозне и мисаоне, тако и оне, „партизанске“, заправо ванвремене, попут „Стојанке мајке Кнежопољке“ Скендера Куленовића) – сем „Звездаре“ тихог и великог песника Светислава Мандића, и „Плаве гробнице“ Ивана В. Лалића - мислим да је у овој антологији нпр. и опус Бранка Ћопића у том смислу могао бити знатно проширенији – свакако више, од само једне песме. Изворни лирик са незаобилазним култним песмама (са њих барем три), од којих је свакако требало уврстити „На цести петровачкој“, песму која би онда била у изврсном дослуху са песмом Даре Секулић овде уврштеном, случајно истог наслова. Или, пропуштена је могућност за приказ „интертекстуалности“ кроз време и простор српске поезије кроз мотив и поему „Плава гробница“ Милутина Бојића (уврштена), до поеме истог наслова Ивана В. Лалића (неуврштена). Тада би ова антологија добила још у флуидним и изузетним духовним укрштајима и обасјањима српске поетске речи. Питање сразмере (сем у случају Бранка Ћопића) може се применити још на неке случајеве, где су поједини (мање познати) песници добили простор већи од неких парадигматских песника.
  По природи посла, а бавећи се поезијом, Ненад Грујичић је имао срећу и привилегију да упозна такорећи све протагонисте савремене српске поезије друге половине 20. века, и без овог познавања, не би било овако сугестивне и свеобухватне антологије, односно релевантног панорамског увида у рад савременика, нарочито у другој половини 20. века. С обзиром да су многи од тих песника, нажалост, већ отишли из живота – па се може говорити и о својеврсној „смени генерација“ у српском песништву – врлина ове антологије је управо и у томе што је аутор уложио видан напор да њихове песничке портрете овековечи управо у овом издању, тако да је реч и о тој врсти пресека и прегледа савременог српског песништва, али и делимично промењеном вредносном критерујуму и концепцији антологије – сада обрнуто – од антологије песама ка антологији песника.
  Ипак, иако је ова антологија импресивног обима била више него „широке руке“ према савременим српским песницима, мислимо да су у том прегледу изостала нека песничка имена, попут Милоша Кордића, или Луке Штековића (такође, нажалост, отишлог из живота), а од песникиња (са по барем једном песмом) могле су бити заступљене и песникиње Гордана Ћирјанић, Бојана Стојановић-Пантовић, Марија Кнежевић, Сава Крнета, Бранкица Чигоја и друге.
  Новином на ширем плану, и врлином ове антологије, сматрам и увођење песама неколико кантаутора и рок-музичара, чиме је Ненад Грујичић први у нас интегрисао рок-културу са тзв. озбиљном књижевношћу, што се у свету већ увелико ради. Чак ми се чини да је ту могао бити и смелији, и уврстити много више текстова Момчила Бајагића (и сама сам се давно носила мишљу да пишем о његовим стиховима). Антологичареву пажњу овде су видно завредели и Ђорђе Балашевић, Арсен Дедић, Џони Штулић, Борисав Ђорђевић, Милан Младеновић, подвукавши с правом, колики су утицај (на квалитет) и значај рок-музике осамдесетих имали стихови Душка Трифуновића у каријери једне сарајевске рок-групе, која је деценијама убирала невероватне материјалне плодове од тога, док је творац тих стихова, песник, живео у крајњој (избегличкој) оскудици, и тако преминуо.
  Све у свему, труд антологичара Ненада Грујичића у овом пројекту је импресиван. Настала из огромног искуства и идеје која се, очигледно, таложила деценијама, кроз дугогодишње размишљање и стрпљив рад, обухватајући подједанко целокупан српски духовни простор (и песнике из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и шире дијаспоре), Ненад Грујичић је за нашу све сиромашнију културу остварио једно респективно, аутентично, репрезентативно и за будуће изучаваоце српског песништва – незаобилазно дело.

ВЕЛИКА ПОХВАЛА ПОЕЗИЈИ

  Антологија српске поезије (1847−2000), коју је приредио наш познати књижевник Ненад Грујичић, а издало Бранково коло (2012), представља изузетно важно дело за српску књижевност и културу. Међаши ове антологије „интегралног типа“ (како је одређује Михајло Пантић) јесу 1847. и 2000. година. Заступљено је укупно 290 песника. На почетку песничког низа је Бранко Радичевић, а на крају Дејан Алексић. Богатство поезије, тематска, формална, језичка и мелодијска разноврсност красе ову књигу, а Грујичићев Предговор и Напомене објашњавају концепт антологије и њене циљеве, пружају битне податке о стваралаштву бројних песника, као и приређивачеве теоријске и песничке увиде о поезији уопште.
  След песника јесте генерацијски, по години рођења. Ово важи за све песнике, изузев Бранка Радичевића (у односу на Његоша), и Дејана Алексића (у односу на неколико песника при самом крају антологије); а разлози за ово одступање, на почетку и на крају књиге, јесу поетичке природе. Уз песму (или песме), сваки поета има и мали портрет у горњем углу стране, што употпуњује уметнички доживљај.
   У Напоменама аутор истиче да ће антологија обухватити „и најбоље песнике и најлепше песме“. Зато је Грујичић појединим песницима доделио велики број песама, некима и максималних десет (Бранко Радичевић, Лаза Костић Војислав Илић, Владислав Петковић Дис, Јован Дучић, Милош Црњански и Стеван Раичковић). На тај начин се може сагледати поетички лик песника: упућенији у историју књижевности препознаће битне моменте у песниковом пређеном путу, а љубитељи песничке речи уживаће у бројности песама својих омиљених поета.
  Познате и вредне песме које су присутне и у ранијим значајним антологијама (Поповићевој, Мишићевој, Павловићевој...) налазе се и овде, али је важно истаћи да у овој књизи сусрећемо и оне песме наших великих песника које нису биле на страницама претходних антологија. Таква је, на пример, и песма која отвара антологију – Бранкова „Молитва“, песникова радосно-кротка похвала Богу и поезији.
  Одговор на питање какве су се песме нашле на страницама антологије, односно која су естетичка мерила за њихов улазак у овај цветник, налазимо у Напоменама: „Узимаћемо у обзир песме које изазивају снажан доживљај, песме видљиве креативне виталности, песме из којих избија животна посвећеност таленту што пева, песме које теже оболу савршенства или већ поседују пунину круга остварености, песме детаља са универзалним силницама које се обраћају и данашњем човеку (али и оном у будућности), песме које би да побегну из мемле затворених простора и навика, песме настале на принципу језичке игре у свим правцима, песме које представљају душевно изненађење и врх уметничке творбе у ма којем поетичком обрасцу“.
  На ово се може надовезати Грујичићева битна теоријска поставка из Предговора, тачније из есеја О бесмртности поезије, где он наводи шта је све потребно да би се песник остварио у тоталитету свога језика. Наиме, песник мора „да познаје и освоји три нивоа музике у песми: 1. урођену мелодију језика, 2. епифанијски звук индивидуалности, 3. звонколики обол песничке форме“. При објашњењу првог феномена аутор антологије позива се на учење Момчила Настасијевића о матерњој мелодији; при тумачењу другог момента – на став Езре Паунда да „песник с почетка пише, а доцније – пева“; а трећи моменат подразумева насељавање супстанце матерњег језика у форми изниклој у неком другом језику. А сви ови моменти, наглашава Грујичић, подједнако се односе и на слободан и на везан стих.
  Пошто је већ речено да је ово и антологија песама и антологија песника, важно је истаћи нешто поводом оних песника који су у Антологију уврштени са само једном песмом. Ненад Грујичић то објашњава: „(...) једна добра песма у опусу аутора није довољан услов да би песник био заступљен у овој антологији. Да би једна ушла, опус тога песника мора садржавати најмање две изврсне песме“. Ово важи и за песнике прошлости и за песнике садашњости, да употребимо Елиотово одређење.
   Поред већ поменутог уласка нових песама у овај цветник, односно песама које не налазимо на страницама ранијих антологија, остале значајне новине Грујичићеве антологије јесу следеће: појава песника који нису били заступљени у претходним антологијама (на пример, Петар Милосављевић, Борислав Милић и други); затим, широка географско-поетска мапа (књига обухвата српске песнике са подручја Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, као и песнике наше дијаспоре); значајан број жена то јест песникиња, и из ранијих и из новијих времена; и на крају, присуство неколико кантаутора и песника рокенрола. Занимљиво је и то што се у антологији налазе песме неколико аутора који су се пре свега остварили као прозаисти – Петар Кочић, Иво Андрић и Бранко Ћопић. О свему томе Грујичић пише у Напоменама, а значај ових новина сагледали су досад и многи други критичари. Ми ћемо истаћи да је у свим овим појавама битно то да песма буде уметнички вредна, да поседује пунину талента, односно знак да су песници „пропевали“, и, наравно, да је красе већ речене одлике које је Грујичић навео као меродавне за улазак у овај цветник.
  У Напоменама је истакнуто да је у антологији важна стражиловска линија певања – она је „аорта овог цветничког крвотока“, али су битне „и друге, разнолике струје и капилари српске поезије“. Сагледавањем поетичке индивидуалности аутора Ненад Грујичић бави се у Предговору: у поглављу О Бранку и песницима романтизма, и у поглављу О песницима двадесетог века. Грујичић остварује сопствене увиде, али тамо где је потребно цитира и друге критичаре. Што се тиче редоследа излагања о песницима, оно негде тече хронолошки, по генерацијском следу (аналогно садржају књиге), а негде је то разматрање асоцијативно, односно по сродности тематско-мотивској, или по различитим утицајима једног песника на другог. На многим местима аутор антологије пише надахнуто, сликовитим, метафоричким стилом, што је и логично будући да о песницима говори – песник.
  Песничко, сликовито изражавање, удружено са књижевно-историјским и теоријским промишљањем појединих феномена, одликује и остала поглавља, односно есејистичке текстове Предговора: О песничкој речи, О бесмртности поезије, О поезији и души, О таленту и греху, О поезији, времену и смрти, О читаности поезије, О слободном стиху, О слободном и везаном стиху, и о још понечем, и О антологијама (с тим што је овде песничка сликовитост израза претежно у функцији својеврсне полемике). У свим есејима који чине Предговор осећа се снажна приређивачева љубав према поезији (поезија је одређена као „видовити ерос језика“), према матерњем језику у коме се поезија апсолутно остварује; а приметно је и Грујичићево настојање да се говор о појединим поетским феноменима поткрепи и речима самих песника, и наших и страних.
  Такође, на страницама Предговора постоји још једна интересантна појава: одређена реченица, или мали низ реченица, понавља се на више места, односно у различитим есејима, и то или у истом облику, или са мањим варирањем (на пример, кад је реч о молитвено- религиозној резонанци поезије; или о томе да поезија одбија епитет „савремена“; или о томе да се у поезији не може камуфлирати просечност као у прози). Осим што имају функцију резимеа и уклапања утврђене идеје у нови контекст, ова понављања есејима дају и поетски тон, јер, као што знамо, понављање је иманентно поезији, оно је у њеној основи...
   Антологија српске поезије (1847−2000) Ненада Грујичића јесте увод у једно посебно путовање. Временско, најпре...
  Затим, језичко путовање, у широком смислу: екавски и ијекавски изговор, елементи појединих дијалеката, лични говор песника, лепота кованица... И наравно, тематско-мотивско, и формално путовање... Сваки је песник појава за себе, у смислу посебности и непоновљивости свог поетског гласа и дела; али удружени у антологији сви они као да дишу заједничким дахом. (А реч писати тотално се римује са дисати, примећује Ненад Грујичић.) На овом пољу можемо пратити како се исти мотив расцветава код различитих песника; можемо уочити везе које се нашем оку досад нису указивале... Свакако, можемо се и запитати зашто није унета понека одлична песма одређеног песника. Међутим, у природи сваке антологије јесте да покреће бројна питања о укусу; а укус је сложена естетичка категорија...
   У Грујичићевој антологији, у својој блиставости и ширини, јављају се обе врсте певања: слободан и везан стих. Код песника који пишу обе врсте стиха, који су у њима потпуно „пропевали“, Грујичић је стављао песме и у једном и у другом обрасцу. Као пример за то, можемо навести Стевана Раичковића или Ивана В. Лалића, али ту су и многи песници новијег времена.
   Приметићемо и то да се сонет, најпознатији стални песнички облик, јавља у лепези своје раскоши и лепоте. Не мењајући суштину „звона“, он показује варијације и разноликост у решењима. Зато би за проучаваоце овог песничког облика Антологија (у којој се може открити и скривена антологија сонета) могла пружити занимљива открића.
   Антологија ће нам помоћи да се са одређеним песницима боље упознамо, да се јави интересовање за њихова дела. Ова књига показује да и песник мање познат јавности, може дати сјајну песму (или песме). Да би се из тог рудника српске поезије извадила таква драгоцена руда, требало је дубоко силазити – о томе говори Ненад Грујичић у завршетку Напомена.
   На крају овог приказа кажимо да је Грујичићева антологија велика похвала српској поезији (и поезији уопште), дело које ће инспирисати проучаваце поезије, њене читаоце, али и будуће антологичаре, и нове – песнике...

ВРТ НАЈЉЕПШЕГА СРПСКОГА ЦВИЈЕЋА

  У критичком осврту Здрав и освештен дух на Антологију српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића, Андреа Беата Бицок дала је дефиницију појма антологија. Ова ријеч грчког поријекла дефинише се као збирка одабраних, нарочито лирских пјесама, уопште: збирка сваког штива одабраног према нарочитим мјерилима и сврхама, али и као брање цвијећа, цвијетњак, те као збирка најљепшега.
  Проф. др Бранко Брђанин Бајовић антологију назива Цвјетником или Грујичићевим Градинаром, а самога приређивача антологије именује баштованом. Ненад Грујичић до сада нам је био познат као пјесник, прозни писац, есејиста, критичар, полемичар, борац за очување српске нематеријалне културне баштине, директор културне институције Бранково коло из чувених Сремских Карловца, а сада имамо прилику да га упознамо и као приређивача антологије, градинара.
  У врту свјетске поезије сваки народ има свој цвијетњак. У складу с тим, и Срби имају своје латице-стихове, пчеле-пјеснике, и читаоцe и публикu, чуваре тог светог мјеста, чуваre од заборава, труљења и смрти. Они су анђели чувари српског језика и урођене му мелодије.
  Антологичари су градинари, узгајивачи најљепшег, најраскошнијег и најопојнијег цвијећа у еденском врту поезије. Они стрпљивошћу и пророчким надахнућем његују биље што се коријењем везује за традицију, а круницом тежи у будућност, и још даље, у бесмртност. Својом антологијом Ненад Грујичић уврстио се у ред градинара, нудећи нам раскош и красоту матерњег језика и матерње мелодије.
  На капији цвијетњака, у другом издању антологије, дочекују нас име и презиме градинара, а десно од тога амблем Бранковог кола, полукружни вијенац са мушкарцем и женом у средишту, показатељ двојности ероса и танатоса. Затим слиједе насловне ријечи Антологија српске поезије испод којих пажњу заокупља жиг Бранковог кола са профилом Бранка Радичевића, родоначелника нове српске поезије грађене на темељима народне традиције. Кад одшкринемо капијска врата, наћи ћемо се пред путоказима који нам обавјештавају да је антологија објављена поводом 165. годишњице изласка прве књиге пјесама Бранка Радичевића у Бечу и да обухвата период од 1847. до 2000. године. Она, дакле, у себи баштини временски интервал од вијек и по, те је стога Михајло Пантић с правом назива интегралном, тј. цјелинском, потпуном, цјелокупном, цјеловитом. Година 1847. скоро света као, на други начин, година 1389. У обје се водио рат, у једној за очување српске слободе, у другој за очување српскога народнога језика. У једној смо претрпјели физички пораз зарад духовне побједе, у другој однијели побједу у сваком погледу. Године 1847. Вук Ст. Караџић објавио је превод Новога завјета са црквенословенског језика на српски језик, П. П. Његош Горски вијенац, Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис, а млађахни Бранко Радичевић прву збирку поезије под називом Песме. Година 2000. гранична линија пјесничког опуса антологије, али имагинарна граница, јер ће се, сигурно, и након ње наћи талентованих пјесника, изванредних књига поезије и пјесничких остварења. Повукавши ту линију-варалицу, Грујичић није настојао да обезвриједи и потцијени новије плодове српске поезије, већ напротив, оставио им је довољно свјетлости, воде и простора за сазревање и доказивање кроз вријеме. Оно што не ваља, увенуће, а квалитет ће се расцвјетати и кроз најгушће трње. Зашавши дубље у врт, примјетићемо алеју дуж које се простире калемљен Предговор антологије на 75 страна, са 11 есеја, посвећених поезији, пјесничкој ријечи, таленту, врстама стиха, претходним антологијама, Б. Радичевићу и пјесницима романтизма, те пјесницима 20. вијека. Грујичић поезију доживљава као светлост живог духа. Она је непредвидива и другачија, било да је написана или изговорена, ћутана или певана. Пјесници су, по његовом виђењу, емотивни оружари талента чија је муниција положена у синестезијске руже језика, али исто тако и посвећеници речи, монаси матерњег језика. Пјесника нема без талента, а управо је то оно чудо које смрти гледа у очи, примјећује Грујичић, надовезујући се тако на ријечи чувеног римског филозофа и говорника Цицерона: Poeta nascitur, orator fit (Пјесник се роди, говорник се постане). Кроз читав дрворед шуми бесмртност поезије, а самим тим и бесмртност језика. Да би се пјесник остварио у тоталитету свога језика, приређивач-баштован истиче да он мора да познаје и освоји три нивоа музике у пјесми: 1. урођену мелодију језика, 2. епифансијски звук индивидуалности 3. звонколики обол пјесничке форме. Дакле, матерњи језик и његова мелодија најпотпуније оваплоћење доживљавају управо у поезији. Даље, поезије нема без исконског талента и инспирације, који се налазе само код оних пјесника што с почетка пишу, а доцније певају, парафразирам сентенцу Езре Паунда, често употребљену као лајт-мотив у Грујичићевим есејима. Још једна врло битна особина сваког истинског пјесника је успјешно пливање у водама слободног и везаног стиха. Изостанак било које од ове двије форме можда неће довести до грчења и потонућа у валовима поезије, али неће ни створити олимпијског пливача, односно олимпског пјесника. Као што пчеле надахнуто стварају мед, тако и пјесници једнаким жаром саде пјесме-пупољке у историју земље. Истина, има и оних који тврде да пјесма може настати без инспирације, шаблонски и програмски. То је, на неки начин, покушао да докаже Едгар Алан По пишући пјесму Гавран за коју је пажљиво бирао дужину пјесме, слова, ријечи, тему, рефрен, врсту стиха и слично. Али, чак и у таквој пјесми, грађеној по математичком принципу, дâ се наслутити надахнуће, у мотиву мртве драге осликава се смрт пјесникове супруге преминуле од туберкулозе. Стога, Грујичић примјећује да видовити ерос подразумијева реч која бане у сну, на плажи, покрај пута. Песниково је да се намах снађе. У паркове врта каткад нагрне ташт и завидан свијет, недаровити људи змијског језика, покушавајући да затрују и порекну праве таленте, али благословљен цвијет ниче и међу коровом. Пјесници могу да пишу о ружном, с тим што ружно као тематско поље, казује Грујичић, не подразумева рушење, већ, такође, креацију, успон ка новим сферама дела. Он упућује и очински савјет колегама пјесницима: Међу најбољима не треба тражити најбољег. Завист људе чини несрећнима, рањава лепоту. И заиста, у његовом антологијском врту никли су најбољи плодови на радост духу. Поредити пјесничка остварења Радичевића, Јакшића, Попе, Миљковића, Труфуновића, Колунџије и многих других било би исто што и љети поредити јабуке, крушке, шљиве, вишње, кад је свака воћка особена, значајна, потребна. Свака је засебна, а уједно и дио цјелине. Ако у току шетње кроз врт сједнемо на клупу ради предаха и почнемо да размишљамо о пролазности и смрти, запитаћемо се кад-тад: Одумире ли и умире ли поезија? Грујичић њено височанство посматра као кокетирање са смрћу, феноменолошко сродство са смрћу која се не да дословно описати пошто поседује и ноуменолошки аспект – ствар по себи. Она се бори, траје и тражи своје мјесто под сунцем и у 21. вијеку, па тако доспијева и на Интернет, показујући тиме виталност и пркос протоку времена. Зато није зачуђујуће што Грујичић уз именицу поезија радије призива епитет свевремена умјесто – савремена. Говорећи о свевременој поезији не може се заобићи ни свевремена форма сонета, коју су неки покушали да измијене, на нов начин преобликују, а у ствари безобличе. У одбрану његове класичне форме Грујичић каже да без риме, метра и музике сонет је немогућ. И сама ријеч сонет (звоно) изгубила би тад смисао и прогутала саму себе. Кроз алеју допире и шуштање дијалога Грујичићеве антологије са антологијама претходницама, писаним од стране Б. Поповића, М. Павловића, З. Мишића, М. Егерића, М. Шутића, В. Јагличића, и других. Ту су и антологије које, по Грујичићу, нису испуниле своју сврху и о којима је раније опширније писао и водио полемике: Радивоја Микића, Манфреда Јенихена и Селимира Радуловића. Ту се градинар не либи да покаже њихове суве гране и попуцале листове. И уопште на ширем плану, у равни свих набројаних антологија, градинар указује да је, на примјер, недовољна заступљеност пјесника ијекавског изговора, и слаба, скоро никаква, присутност пјесникиња, честа појава. Међутим, мора се признати да су све те антологије приређивачу послужиле као извори и примјери како треба приредити, односно не приредити антологију. У том погледу, сложила бих се са проф. др Бранком Брђанином Бајовићем да је Свака антологија добра. Чак и она која није добра. Тамо ниже, на крају алеје, а почетку цвијетњака, нижу се споменици Радичевићу и осталим романтичарима. Преко пута њих пјесници 20. вијека. Иза, цвијетњак пун мелем-пјесама, пјесама-видарица, пјесама-пророчица, хајдучких пјесама, пјесама свјетлости и тмине, пркоса и бола, разочарења и вјере, славних побједа, још славнијих пораза, пјесме роду, отаџбини и слободи. Цвијетњак отвара Радичевићева пјесма Молитва, а затвара сонет Дејана Алексића Адам. Случајно или намјерно, на почетку и на крају, налазе се пјесме у којима се осјети, призива и признаје виша сила свијета. У првој пјесник се захваљује Богу на животним даровима и таленту, а у другој признаје тјелесну крхкост и слути вјечност духа. У средишту врта – фонтана. Напомене као новчићи бачени зарад остварења жеља антологије, а њих нам сâм приређивач открива: Ова антологија ће покушати да покаже (и докаже) бескрајну лепоту поезије у српском језику. Показаће сву њену раскош у луку од век и по, без мистификовања и вештачког сублимисања песничких вредности. Ова антологија српске поезије, дакле неће ићи путем имплозије, већ супротно – путевима експлозије језика. Отуд у њеном врту експлозија дотад ријетко виђених и мирисаних цвјетова ијекавског изговора и пјесничке дијаспоре. Отуд експлозија латица пјесникиња које су дотад понижаване жалосним чином уношења у антологије свега једне или двије. Једна као ниједна, пише Грујичић. Отуд и експлозија пјесника који дотад нису словили као антологијски (Петар Милосављевић, Борислав Милић, Мишо Авдаловић, ) или оних који су се у потпуности остварили као прозаисти, нпр. Кочић, Андрић, Ћопић. Отуд, можда, и најзанимљивија и најнеобичнија експлозија егзотичног поетског биља у виду кантаутора и пјесника рокенрола (М. Младеновића, Б. Штулића, А. Дедића, Ђ. Балашевић, Б. Ђорђевића, М. Б. Бајаге). Иако антологија започиње 1847. годином, писало се и прије ње. Мада завршава 2000. годином, писало се и писаће се и након ове. Врт најљепшега српскога цвијећа у сталном је клијању, расту и бујању. Градинар Грујичић дао му је велики допринос и одужио се тако своме роду. На нама је да га чувамо, баштинимо, отимамо од заборава. При затварању капијских врата ослушнимо још једном пој из дубине врта: Што ја почех – ти продужи!/ Још смо дужни – ти одужи!

ТРОДИМЕНЗИОНАЛНА СЛИКА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

Човекова потреба да изрази мисли и осећања досегла је поезијом свој највиши естетски и логички опсег који се може уопште предочити писаном речју. Песник може да пише без потребе да се обраћа читалачкој публици; почесто и јесте тако. Јер, он тражи сазвучје са Апсолутом или Богом. Ма колико изгледало да је песник слободан у својој појавности, он је самим рођењем у некој култури одређен и усмерен на путу свога стваралаштва. Антологија српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића у самом свом називу даје одреднице које су аутора водиле у стварању овог поштовања вредног дела. Песници који пролазе кроз Антологију носе са собом разне теме и форме, различите погледе на егзистенцијалне проблеме у многим аспектима. Они се сажимају у наслову књиге у речи “српска”. Друга битна одредница коју Грујичић поставља као камен међаш, јесте 1847. година, када је објављена прва књига песама Бранка Радичевића у Бечу. Дакле, Антологија се појавила поводом 165. годишњице тог догађаја у 2012. години, када је и изашло прво њено издање. Након девет месеци појавило се и друго издање Антологије, што је реткост код оваквих пројеката. Видимо, дакле, да је ова књига у својој суштини потпуно обгрљена ликом и делом Бранка Радичевића. То нас упућује на један други контекст кроз који можемо посматрати ово дело, а то је континуитет стражиловског пева заједно са другима у српској поезији. Самим тим аутор дефинише стражиловску линију певања – песницима који су пропевали у матерњем језику. Заступљеност релативно великог броја песника у Антологији само ојачава позицију српске културне баштине у поезији. Осим са песмама, песници су заступљени и са својим портретима, што код читалаца ствара осећај веће присности у сусрету са аутором и делом. Редослед представљања песника Ненад Грујичић одредјује хронолошки, узимајући године њиховог рођења као полазну тачку. Приметно је да су у песмама заступљени сви језички изговори у оквиру штокавског наречја, што говори о свести да се сагледавање књижевности не може ни под каквим условима свести на дневно-политички дискурс. Грујичић и овде у дослуху са Радичевићем прожима целокупан српски духовно-језички простор без обзира на данашњу вештачки створену ситуацију у којој цртањем нових географских граница неко мисли да може повући и границе у култури. Раме уз раме стоје Бранко, Његош, Милица Српкиња, Сундечић, Костић, Королија, Шантић, Кочић, Дучић, Дис, Винавер, Црњански, Андрић, Десанка, Драинац, Куленовић, Антић, Раичковић, Дара Секулић, Миљковић, Даринка Јеврић, Ного, Јововић, Тонтић, Тешић, Јагличић и други. Снага њиховог дела увек ће бити јача од безумних пројеката дневно-политичких посленика у култури у временима дехуманизма. Песници у Грујичићевој Антологији поред географске и језичке одреднице носе и белег времена у којем су стварали. Почевши од половине деветнаестог века па до краја двадесетог, репрезентативни српски песници су присутни као носиоци народне свести, а то је конкретна визија о очувању језика без којег је апсурдно говорити о било каквом стваралаштву, поготово о настајању и чувању државе. Можемо рећи да без обзира у којој држави живе српски песници, они представљају духовни белег епохе, онај белег по којем можемо препознати народно биће у временима која доносе нове нације и нове државе. Антологија српске поезије Ненада Грујичића даје нам увиде и у тај аспекат постојања песништва кроз обиман Предговор и Поговор (Напомене), који би комотно могли да се штампају као засебна књига. Та књига у књизи пружа све елементе и одреднице које је аутор сматрао неопходним при оваквом подухвату. Био је то рударски посао вађења песничког блага из брда јаловине, а у новијем времену, одвајања вредности од кича и неталентованог пискарања којима је затрпана наша јавна сцена. Као мото приређивача могао би да послужи стих Бранислава Петровића: Сад више нема таме у коју нисам сишао по своје злато. Посебно је упечатљив Грујичићев осврт на песнике који су се појавили као носиоци рок сцене у претходној Југославији. То представља сензибилитетску новину, али и креативни искорак у односу на досадашње антологичарске радове. Постављање Милана Младеновића, Бранимира Штулића, Борисава Ђорђевића, Момчила Бајагића, Ђорђа Балашевића, те Арсена Дедића у оквире српског песништва 20. века, Грујичић на исправан начин пружа увид у значај ове поезије са тзв. суб-културне стране. Могли бисмо рећи да је мост између њих и песника класичног израза био и остао Душко Трифуновић. Сагледавајући све ово, можемо закључити да Антологија српске поезије(1847-2000) Ненада Грујичића пружа тродимензионалну слику српског песништва у век и по дугој епохи. Зато је велика част, али нимало лак посао, покушати јавно приказати ово дело. Нема сумње да ће оно бити незаобилазна основа будућим генерацијама за разумевање српског стиха и строфе у годинама које чекају да буду опеване.

БАШТЕ ИЗ МАШТЕ

Буквални превод грчке речи АНТОЛОГИЈА, знамо то сви, јесте БРАЊЕ ЦВЕЋА, ЦВЕТЊАК. У раскошном поетском „парку“ г. Ненада Грујичића налазе се, наравно, најлепше строфе овога, емоцијама богатога, поднебља; разиграности (н)ове књиге доприносе етаблирани уметници – бардови, али и млађи ауторски изданци, израсли у пукотинама културнога „асфалта“... Изгледа да баш та комплементарност, разноликост мотива и темперамената, та заокружена контрадикторност форме од које се нити може, нити хоће побећи, чини превасходну карктеристику ове српске песничке (ре)презентације и њен је основни квалитет. На зеленим пропланцима АНТОЛОГИЈЕ, између сунчевих залазака и месечевих излазака, крај шедрвана над којима „лептири се гоне“, око цркава... шетају лица заљубљена, лица усхићена, лица резигнирана, лица остављена... с надом и без наде... с вером и с мало вере... на неким страницама пише да су непромишљени почели да размишљају, реалисти да се кају, оптимисти да се колебају... песимисти да ликују... Осим све силе одавно потврђених аутора, „гужви“ у вези са овим капиталним издањем доприносимо и ми, чиаоци – љубитељи бираних српских речи, тражећи у њима еликсир духовног здравља, односно Гилгамешову изгубљену ТРАВКУ БЕСМРТНОСТИ... Баш та ТРАВКА налази се (ако ми се тако чини – а чини ми се) у песми „Башта“ Дамира Малешева. Нашег. Кад лавиринт руменог пејзажа „измеша речи лишће и сени“, читалац се постиди нагости грана, као сопствене; мамурном од опијености детињством, младошћу боја (у себи и око себе) и варљивом „бескрајношћу“ пута, јесен живота и света доноси му сагласје првих крупнијих капи стрепње, брига и резигнације... И страха од смрти који (још) неће да призна... Из катрена у катрен (као из године у годину, а сада већ из дана у дан) зебња је све јача, песма је све тиша, да би нас, последњом снагом (последњим тестамент-стихом) посаветовала и подсетила да се, у случају озбиљног „запаљења младалачких успомена“ обратимо дијагностичкој рецепт-прози доктора Данила Киша... Не кријем себи: БАШТА ће да се претвори у ПЕПЕО, ПЕПЕО у НИШТА... Ипак, ту није КРАЈ јер – и НИШТА је НЕШТО, НЕШТО што је БИЛО, НЕШТО што ће, опет, БИТИ, НЕШТО што је као ово САД (Андреас се, само, презивао САМ)... Извињавам се драгом Црњанском: КРАЈА НЕМА – ИМА АНТОЛОГИЈА...

АНТОЛОГИЈА – НЕШТО НОВО

У издању Бранковог кола, појавила се обимна ''Антологија српске поезије (1847—2000)'' Ненада Грујичића – период од Бранка Радичевића до Дејана Алексића. Година 1847. иначе позната je по великом значају за развоју српског језика и књижевности (поред Бранкове прве књиге пјесама, исте године су објављени и Вуков превод Новог завјета и Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића), тако да ова добро нам дошла антологија свједочи о процвату, размаху, ширини и дометима српског пјевања на матерњем језику у распону од једног и по вијека, у коју је Грујичић унио 290 пјесника. Наравно да je аутору била потребна извјесна временска дистанца, да не би подлегао утицају непреврелог тренутка, да среди и сабере читалачке, личне и сличне утиске о савременицима, па да се тек онда, што непристрасније, прихвати великог и значајног антологичарског посла. На прикупљању и изради материјала, како сам каже, радио je четири године, уносећи свјеже погледе и нове критеријуме наспрам наслијеђене антологичарске праксе. Није без значаја ни то што je овај значајни пјесник, заточник писане ријечи и усмене културне баштине, врстан есејиста, критичар и полемичар, те прозни и драмски писац и аутор великог броја документарно-умјетничких телевизијских емисија; није без значаја, кажем, што je он и вишедеценијски директор Бранковог кола, највеће пјесничке манифестације на Балкану, jep му je то омогућило да, и на овај начин, по природи свог посла, деценијама буде у блиском, живом контакту са савременим пјесницима и савременом поезијом. Отуда се антологијски ''материјал'', уз Грујичићево активно дјеловање у простору jавне ријечи, могао годинама таложити и обликовати, да би у погодном тренутку резултирао оваквом књигом, на радост читалаца и на добробит наше културе. Овај текст нема амбицију, а ни намјена му то не допушта, да дубље и опширније улази у живо ткиво ове антологије, у све њене токове и меандре, у детаљније разлиставање оволиког пјесничког обиља. Стога ће овај приказ, добрим дијелом, бити сажета компилација, приказ антологије сликан антологичарем, прилагођен представљању на једној књижевној промоцији. Ненад Грујичић je један свој есеј, објављен својевремено на првој страни ''Политикиног" Културног додатка започео реченицом: „Антологије су збабани бедекери књижевности'', тврдећи да су ове ''купусаре вечности" ''осуђене на старачку деменцију'', да се појављују ''из воњавог дремежа књижевног живота''. У том тексту, нарочито je осуђивао ''антологије на задату тему''. У сјајном предговору овој антологији (на седамдесет страна), у дијелу који носи наслов ''О антологијама'', Грујичић аргументовано доказује овај свој наоко дрски и смјели суд, издвајајући само неколике антологије из њихове силне поплаве у прошлом стољећу. (Током двадесетог вијека појавило се више од 70 антологија српске поезије. До почетка 2009. године издато je у нас 2148 различитих антологија, зборника, алманаха, хрестоматија, панорама, избора и сличних пројеката.) У поменутом одјељку наш антологичар се, прије свега, бавио незаобилазним антологијама српске поезије, Богдана Поповића (из 1911. године), Зорана Мишића (1956. године) и Миодрага Павловића (1964). Али је потом указао и на одлике (и неке недостатке) антологија Владимира Јагличића, Мирослава Егерића, Милосава Шутића, Стевана Тонтића и Андреја Базилевског – на руском језику. Позабавио се, ''у виду скица и трима антологијама'' које je, узгред речено ''сасјекао'' претходних година, а сада je само укратко указао на њихове мањкавости. (Ријеч je о антологијама Радивоја Микића, Манфреда Јенихена и Селимира Радуловића.) Послије жестоких иступа у јавности и обрушавања на већ поменуте антологије, мислимо да за човјека високих моралних начелa није ни могло бити другог пута, већег изазова, части и обавезе него да се он сам прихвати одговорног посла антологичарског и тако се и сам изложи суду читалачке и критичарске јавности. Не плашећи се овакве духовне авантуре и знајући да ''нема славе без ризика'', Грујичић je, подигавши високо естетичку љествицу и намјеран да, трагајући за живом матерњом мелодијом, помјери антологичарске увиде и домете, направио раскошан цвјетник српске поезије и понудио га јавности на увид, а он сам стао на књижевну биљегу тој истој јавности. Антологичару и антологији за сад je сасвим добро. Изашло je и друго издање антологије. Који су пјесници у овој антологији заступљени? По којим критеријумима je она прављена? Одговори на ова питања налазе се у завршним напоменама антологије. ''Све што се појавило као реч у највише значења, као истинска поезија без сумње у повод настанка, све што поседује отисак оригиналног и непоновљивог, певаног и доживљеног, све што je најавило неуништиви просев духа у матерњем језику и остварило се као мера талента у еросу певања, стало je и пристало у ову антологију." Изостали су ''аутори чије претенциозно стихоклепство не зна за матерњу мелодију стиха'' , ''копије пјевања лишене личног печата'' и ''творевине без индивидуалне силуете дара''. Иако свјестан да ''ниједна антологија не може стопроцентно покрити апсолутни вредносни систем'', Грујичић je прегао да, према сопственим естетичким мјерилима и хронолошким избором прикаже развојни пут српске књижевности у распону од једног и по вијека, не примјењујући при том начело сублимације, не копирајући нити клонирајући раније антологичарске обрасце. Не изневјеравајући ''концепт који ће обухватити и најбоље пјеснике и најбоље пјесме'', прихватио je jeдну врсту креативног ризика – да се између корица антологије први пут нађу пјесници који до сада нису словили као антологијски, они који до сад нису примјећивани нити je уопште њихово пјесничко послање третирано као битно. У овом интегралном цвјетнику српске поезије нашло се чак 35 пјесникиња. (Замислите: антологија – па нешто ново!) Ново je и то што je ова антологија обухватила ''укупни корпус српског песништва, екавски и ијекавски изговор, песничку дијаспору у реалном смислу речи''. Прекодринско, ијекавско крило српског пјесништва представљено je ca 26 пјесника, чинећи ову антологију, уистину, српском, а не само србијанском. Новина je и то што je приређивач у своју антологију уврстио и 6 кантаутора и пјесника рокенрола, а што je прворазредни свјетски гест наше културе. Међу корицама су се нашли: Арсен Дедић, Ђорђе Балашевић, Бранимир Штулић, Бора Ђорђевић, Милан Младеновић и Момчило Бајагић. На тај начин су помјерене координате антологије српске поезије. ''Антологија српске поезије (1847-2000)'' Ненада Грујичића ће, свакако, представљати незаобилазно дјело у историји српске књижевности, својеврсну пјесничку читанку вијека и по српског пјесништва, књига која je показала како српски језик умије да пјева. ''Ништа лепше за аутора антологије него да се о њој пишу похвале и покуде'', написа Ненад Грујичић у одговору на један памфлетски, чемерит приказ ове антологије, a који се, заправо, садржајем антологије није ни бавио. За очекивање je да ће свака антологија, будући да je по својој природи субјективна, наилазити на покуде, примједбе, приговоре, па и оспоравања, али je, исто тако, и за очекивање да би такви судови (или осуде) морали бити аргументовани књижевно-теоријским и естетичким разлозима. Нажалост, понекад се у књижевној штампи сусрећемо ca логодијареичним креатурама, под плаштом другог и другачијег. Прочитали смо и ово од једног назовикритичара: ''Та књига-цигла ...тежи на ваги више од цигле старог формата и тешко je одржива на рукама... Колико та ствар кошта сиромашну српску заједницу не зна се... А тушта и тма неких анонимних имена из Босне заклонила читаоцу видик. Отуд родом, a крупан ка Његош, антологичар није имао храброст, петљу, шта ли, да узме секиру или сикирицу па мало да прореди то песничко багрење поникло по сувој земљи и антологији дода мало зрака да би се могло дисати.'' Одакле су могли доћи ови и овакви судови? Из естетике, засигурно, нису. Нити из етике.

КАКО САМ ПРАВИО АНТОЛОГИЈУ?

Антологија српске поезије (1847-2000) плод је мог песничког и књижевног, духовног и животног искуства. Она захвата период од Бранка Радичевића, па до нових песника, међу којима врхуни Дејан Алексић. Ова антологија "једна је од оних које се у критици сматрају интергралним, обухвата српско песништво од просева модерне свести у српској песничкој имагинацији до дана данашњег"(М. Пантић). Антологија овог типа хронолошки је детерминисана дубоким слојевима поезије 19. и 20. века, за разлику од сваке панораме која по дефиницији представља слику тренутка, блесак савремене сцене, на пример. Нисам ишао путем имплозије, већ – путевима експлозије језика кроз време, чиме је антологија добила поменути интегрални катактер. То се односи и на другу половину 20. века, где је кулминисао развој српске поезије. Нисам изигравао нихилисту што у мањку песникâ види тобожњи квалитет. Навика да се раскош своди испод црте минимума, деценијама траје на српској књижевној сцени. То је пракса с којом се напокон мора раскинути. Лепота не зна за границу, зна за домете. "Сад више нема таме у коју нисам сишао по своје злато", пева Бранислав Петровић, одређујући тако посао антологичара. Дубина и ширина кòпа дефинишу квалитет пронађеног, а златни сјај помрчине претвара се у видовити ерос језика. Као видовити ерос, поезија је радост созерцавања у језику, објава боголиког чина бесмртности у епифанијској светлости речи. Важне српске антологије појавиле су се пре око пола века. Релативизовао сам неке затечене принципе и покушао да придодам лични печат и меру разлике, како на плану композиционе и тематске структуре антологије, њеног Предговора и Напомена, тако и у дубини и ширини одабира песника и песама. Најлакше је било да направим антологију стражиловске линије певања. Но, унео сам песнике различитих усмерења. И песнике експеримента, језичке игре која носи непредвидиви карактер певања, онирички херметизам пун наде, надреални засек језика и разнолике видове концептуалног опита. Узимао сам песме које поседују видљиву креативну виталност и изазивају несвакидашњи доживљај, песме детаља са универзалним концентричним круговима значења што се обраћају и човеку у будућности, песме емотивног изненађења у ма којем поетичком обрасцу. Песме које се отимају везивању у колекције и системе, које су по лепоти и остварености самосталне и незаобилазне, често чак и не припадају препознатљивој поетичкој матрици одређеног аутора. Један од кључних оријентира била ми је чувена хераклитовска синтагма "певање и мишљење", импрегнирана виђењима Хелдерлина, Ничеа и Хајдегера, уз истоветни наслов есеја Светозара Марковића. Поштовао сам Паундову сентенцу: ''Песник с почетка пише, а доцније пева.'' Предност су имали песници чије се стварање заснива на певању, који су пропевали у матерњем језику, затим они чије су песме успешна синтеза певања и мишљења, односно, мишљења и певања. Ако голо мишљење не уме дати ''тачну слику мисли што спиритуалније'' (М. Црњански), није му место у овој антологији. Уношењем у антологију неколико кантаутора и песника рокенрола, чије поједине песме краси истински песнички нерв, демистификовао сам намргођене критичарске (и сопствене) заблуде о тзв. нижој поезији. Сетимо се светских примера певане поезије која припада и литератури: Владимир Висоцки, Леонард Коен, Булат Окуџава, Боб Дилан, Јуриј Визбор, Александар Розенбаум... Знатну пажњу посветио сам песникињама. Неприхватљиво је да се у антологијама налазе само по једна или две поетесе. То се догађа у килавим примерима који српску поезију третирају као мушку ствар. То је понижење женске песничке потенције и укидање равноправног деловања талената у истом језика. У антологију нису ушли фарисеји и салијерији, проповедници поезије чије конвертитско јавно дриблање сопственом маском пролонгира заборав у којем ће се неминовно наћи. Места није било за ''песнички говор'' из друге руке, за копију певања без индивидуалне силуете дара. Дакле, све што се појавило као ''реч у највише значења'' (М. Павловић), као истинска поезија без сумње у повод настанка, све што поседује отисак оригиналног и непоновљивог, певаног и доживљеног, све што је најавило неуништиви просев духа у матерњем језику и остварило се као мера талента у еросу певања, стало је и пристало у ову антологију. А ''да бисмо све спасили, морамо све и ризиковати'' (Шилер), јер ''победити без ризика јесте тријумфовати без славе'' (Корнеј).

nazad