ŽIVOT IZMEĐU PRIČE I DRAME

Sa­mo go­di­nu na­kon ro­ma­na pr­ven­ca Du­nav­ski gu­sa­ri, mla­di pi­sac Sta­ni­slav Du­gač­ki po­da­sti­re na­šoj či­ta­lač­koj pa­žnji svo­ju no­vu knji­gu, ma­lo dvok­njiž­je u dva žan­ra, pro­znom i dram­skom, ob­je­di­nje­no za­jed­nič­kom te­mom i istim li­ko­vi­ma.

Dru­ga knji­ga sva­kog auto­ra, sa­ma po se­bi, ne­za­vi­sno i od žan­ra i od te­ma­ti­ke ko­jom se ba­vi, za­slu­žu­je po­e­tič­ki osvrt. Za­što? Za­to što pr­va naj­če­šće iz­ne­se na vi­de­lo sve naj­bo­lje či­me pi­sac ras­po­la­že, sav e bo­gat­stvo nje­go­ve lič­no­sti, sav tvo­rač­ki po­ten­ci­jal, kao ne­ki ap­so­lut­ni iz­log svog bi­ća, kao is­cr­pan auto­por­tret sa svo­jom vi­zi­jom sve­ta i ži­vo­ta. Naime, ret­ki su auto­ri pr­ve knji­ge ko­ji ho­će i ume­ju da usme­re i sve­du svoj spi­sa­telj­ski po­du­hvat na te­mat­sko-žan­rov­sku funk­ci­o­nal­nost, da upo­tre­be iz­ra­žaj­na sredstva i ener­gi­ju shod­no po­e­tič­kim po­tre­ba­ma. Go­to­vo uvek da­ju vi­še od to­ga, ce­log se­be u svo­joj ma­nje-vi­še ulep­ša­noj per­cep­ci­ji. Osta­ju­ći pri istom pro­se­deu, u tom zna­ku im je i dru­ga knji­ga, ali po­što je pr­va ob­u­hva­ti­la glav­ne sup­stan­ci­jal­nu bit, dru­ga je sve­de­na na ponavljanje ili va­ri­ra­nje istog. Za­to je dru­ga knji­ga, po pra­vi­lu ili sta­ti­stič­ki gle­da­no, naj­če­šće is­pod pr­ve, bez do­volj­no životnih so­ko­va a još uvek da­le­ko od raz­vi­je­ne žan­rov­sko-te­mat­ske funk­ci­o­nal­no­sti. No, kad se pe­ro ras­pi­še – da se iz­ra­zi­mo sta­rin­skim ume­sto kom­pju­ter­skim reč­ni­kom – te­ško je smi­ri­ti ga i od­lo­ži­ti; pi­sa­nje je svo­je­vr­sna za­ra­za; sva­ki na­pi­sa­ni tekst pri­zi­va no­ve – otva­ra i za­či­nje no­ve te­me i vi­di­ke...

Da li je naš mla­di pi­sac po­ra­nio ili ni­je u odu­šku svo­je spi­sa­telj­ske stra­sti? Za od­go­vor na to pi­ta­nje je­di­no je bi­tan knji­žev­ni me­ri­tum, da li no­vi tek­sto­vi li­te­rar­no oprav­da­va­ju sa­mi se­be. Sve dru­go, po­čev od rit­ma pi­sa­nja i ob­ja­vlji­va­nja, lič­no je i spe­ci­fič­no pi­ta­nje.

Tek­sto­vi no­ve knji­ge, a mo­glo bi se re­ći i je­dan tekst u dva knji­žev­na ro­da, pri­po­ved­nom i dram­skom, vr­lo su za­ni­mlji­vi i za­slu­žu­ju i či­ta­lač­ku pa­žnju i re­la­tiv­no po­volj­nu kri­ti­čar­sku oce­nu. Test pi­sa­nja "dru­ge knji­ge" sa uspe­hom je po­lo­žen – pi­sac se uspe­šno is­ka­zao na sa­svim dru­gom te­mat­skom po­lju – dok je u pr­voj knji­zi "ob­ra­đi­vao" rat­ne pro­fi­te­re i sko­ro­je­vi­će u su­ro­voj jag­mi za bo­ga­će­njem, u no­voj knji­zi je ak­ce­nat na su­o­ča­va­nju te ne­do­stoj­ne zbi­lje sa ne­ka­da­šnjim re­pe­ri­ma i ide­a­li­ma i donkihotskom po­ku­ša­ju po­vrat­ka po­sr­nu­log dru­štva na pra­vi put. Što se ro­man­tič­na vi­zi­ja tog po­vrat­ka pre­tvo­ri­la u far­su i tra­gi­ko­mi­ku, ni­je kriv pi­sac već što "u Sr­bi­ji pri­li­ke su ta­ke", što bi re­kao Nu­šić, a ako te pri­li­ke ni­kad ni­su bi­le po­volj­ne za ju­na­ke, još ma­nje su sklo­ne du­ša­ma iz­gu­blje­nim u vre­me­nu i pro­sto­ru.

 Pri­ča/no­ve­la se či­ta sa pa­žnjom, ima za­ni­mljiv mo­tiv i za­plet, di­na­mič­nu i na­pe­tu rad­nju, raz­gra­na­tu fa­bu­lu; is­pri­ča­na je le­pim, soč­nim na­rod­skim je­zi­kom, ko­ji je bo­gat i sli­ko­vit. Glav­ni lik, de­da-Bo­le, re­ljef­no je iz­va­jan, ali i osta­li li­ko­vi su, po­put nje­go­vih si­no­va – bra­će Su­če­vi­ća – iako su nam pre­do­če­ni sa­mo kro­ki­ji­ma, ne sa­mo ja­sno raz­na­tlji­vi, već mar­kant­ni i so­cio-psi­ho­lo­ški pro­fi­li­ra­ni.

Ako bi­smo u po­ten­ci­ja­lu mla­dog pi­sca i nje­go­vim li­te­rar­nim pr­ven­ci­ma po­tra­ži­li ne­ke unu­tar­nje srod­no­sti sa ve­li­ka­ni­ma pe­ra, a ti­me su­ge­ri­sa­li i ne­ke od nje­go­vih mo­gu­ćih uzo­ra i li­te­rar­nih pa­ra­me­ta­ra, u tom ši­ro­kom sa­zve­žđu bi­smo aso­ci­ra­li "Sme­šnu sme­šu" Og­de­na Ne­ša, i to ne sa­mo kao pa­ra­le­lu raz­li­či­tih vi­zu­ra stvar­no­sti – kod Ne­ša pre­ma ži­vot­nim pro­fe­si­ja­ma, ov­de kroz vi­zu­ru raz­li­či­tih knji­žev­nih ro­do­va – već i te­mat­sko-mo­tiv­ski, kao pri­ču o (sko­ro) ni­če­mu, kao pa­te­ti­za­ci­ju nul­tog ni­voa, ne­za­do­volj­stva zbog tri­vi­jal­ne sva­ko­dne­vi­ce. Dru­ga aso­ci­ja­ci­ja je na­ša – sce­nič­na srod­nost i ge­ne­ra­cij­sko kon­tra­sti­ra­nje – sa "Ma­ra­ton­ci­ma" Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća.

Pi­šče­vo ka­zi­va­nje je pro­že­to hu­mo­rom u ši­ro­kom ra­spo­nu od bla­ge iro­ni­je i dis­kret­ne sa­ti­re do pa­ro­di­je i gro­te­ske. Glav­ni lik je po­seb­no upe­ča­tljiv i am­bi­ci­o­zno za­mi­šljen – u ši­ro­kom ra­spo­nu od oso­be­nja­ka iz­gu­blje­nog u vre­me­nu i pro­sto­ru do zdra­vo­ra­zum­skog gla­sa ve­ćin­skog čo­ve­ka, sko­ro kao vox po­pu­li. Uspe­šno je pro­fi­li­san – nje­go­va iš­ča­še­nost je ube­dlji­vo lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški mo­ti­vi­sa­na i za­o­kru­že­na.

Što se ti­če dram­skog tek­sta (ili dram­ske va­ri­ja­ci­je iste te­me), sve re­če­no va­ži i za nje­ga, ali dram­sko šti­vo je spe­ci­fič­no, za­to i pred­sta­vlja sa­svim dru­gi knji­žev­ni rod. U ovom ob­li­ku to je ta­ko­zva­na dra­ma za či­ta­nje. Sa re­la­tiv­no ma­lim pre­sti­li­za­ci­ja­ma mo­že da bu­de i ra­dio-dra­ma, sa ne­što ve­ćim re­tu­ši­ma mo­že da bu­de i film­ski sce­na­rio... Naj­da­lja je od stan­dard­ne po­zo­ri­šne dra­me, ko­ja tra­ži je­din­stvo me­sta i rad­nje, to jest da se me­sto, de­ko­rom i sce­no­gra­fi­jom, "do­ve­de" na sce­nu, a ne, kao što je ov­de ma­hom slu­čaj, da se rad­nja, ume­sto "do­vo­đe­nja" na bi­nu, iz­vla­či na uli­ce, u par­ko­ve, na re­ku... Otu­da ogrom­na i če­sta po­tre­ba da "glas pi­sca/na­ra­to­ra" po­sre­du­je, da ge­o­graf­ski ra­štr­ka­nu rad­nju fo­ku­si­ra na pro­stor na­šeg vi­do­kru­ga. No, dram­ski deo ovog oso­be­nog knji­žev­nog du­ble­ta me­ri­tor­ni­je i de­talj­ni­je će osve­tli­ti dram­ski pi­sac Ba­ne Jo­va­no­vić.

Ne zna­mo šta će nam na­kon ove knji­ge po­nu­di­ti Sta­ni­slav Du­gač­ki – nov ro­man, dra­mu ili pri­če. Ili će, pre no što se la­ti no­vih te­ma i di­le­ma, naj­pre ovaj za­ni­mlji­vi i iza­zov­ni knji­žev­ni du­blet raz­vi­ti u ro­man i ce­lo­ve­čer­nju po­zo­ri­šnu dra­mu. S ob­zi­rom na mla­da­lač­ku ener­gi­ju i ži­vost i raz­mah nje­go­ve ima­gi­na­ci­je, na od­go­vor ne­će­mo du­go če­ka­ti.

Vitomir Teofilović

Zatvori